Da li vidimo, čujemo, osećamo sebe i druge?

-Umetnost je iskrenost. Priča koja traje. Skriveno u nama. Mi nekada, mi sada – kaže mlada Šapčanka, maturantkinja Škole primenjenih umetnosti u Šapcu, dobitnica Nagrade za likovno stvaralaštvo i postignuća u oblasti primenjene umetnosti, Ana Đurić, buduća istoričarka umetnosti, likovna kritičarka, devojka sa nemirnim uvojcima i pasijom prema portretima.

Ljudski lik vidi kao prozor u skriveno, tajanstveno, često nedokučivo. Priželjkuje da njena dela podstaknu posmatrača na razmišljanje, izazovu emociju.

-Volela bih da moja dela donesu osećaj mira i bliskosti. Želela sam da ljude, pejzaže predstavim na što verniji način. Ne samo tehnički, već kroz emociju i svoju vizuru. Mislim da nam je u vremenu otuđenosti potrebna bliskost. Udaljili smo se od prirode, drugih i sebe -pojašnjava Ana uz nadu da je njena umetnost nagnala bar jednu osobu da na trenutak drugačije posmatra svet.

Slabosti, snage, vrline, mane bile su inspiracija za seriju portreta mlade Šapčanke. Veruje da svaka bora, beleg na licu nosi emociju, priču koju treba ispričati.

„Ana ima mudrost iako je po godinama mlada osoba i sposbnost da na pravi način da koristi sve svoje potencijale i talente. Duboko svesna sebe, svog okruženja. Veoma je motivisana sa jasno definisanim ciljevima. Njena mirnoća, stabilnost tokom školovanja i rada su bili veoma izraženi. Empatija, razumevanje i prihvatanje drugih sa dubokim promišljanjem su danas retkost. Ako govorimo o njenim delima slobodno možemo da iskoristimo termin „slikarčina“. (profesorka mentor Aleksandra Horvat)

-Ako sam bar malo uspela da kroz slike povežem ljude, prirodu i umetnost, onda je moj cilj ostvaren. Tražeći sebe u crtežima, u slikama, u pesmama i besedama, nakon četiri godine potrage, shvatila sam da sam zapravo ostavila deo sebe u svemu što sam radila i stvorila. Ali i dalje tražim, jer sigurno me ima još negde. Naučila sam mnogo toga o umetnosti, ali mi je jedno od najvažnijih saznanja to da svaki potez četkice, svaki trag ugljena, svako umetničko delo iza sebe ima priču. Zato sada posmatram dela sa dodatnom pažnjom, kako bih čula njihove priče, i zato želim da nastavim da proučavam umetnost – kako bih te priče približila i drugima.

Nagrade bile su povod za Aninu prvu samostalnu izložbu u Galeriji kulturnog centra u Šapcu. Podrška gradske ustanove kulture i obrazovne ustanove kroz izlagački podsticaj traje 25 godina.

„Ana je divno mlado biće. Tokom ove četiri godine, Ana nas je sve oplemenila lepotom svoje duše. Talentovana, naglašene duhovnosti, Ana voli umetnost, književnost, svestrana je, odgovorna i radna. Ali ne zaboravimo da nagrade koje je Ana dobila, ne pripadaju samo njoj, one pripadaju i njenoj porodici, koja je primer kako na pravi način treba pružati podršku svom detetu. Sagledavajući Anine osobine, njen talenat i ostvarenja kroz umetničke radove u različitim tehnikama likovne i primenjene umetnosti, smatram da će Ana biti uspešna u svemu čime se bude bavila, jer je vaspitavanjem i školovanjem izrasla u sjajnu mladu osobu.“ (direktorka Škole primenjenih umetnosi Nevenka Đokić)

-Svaka slika i svaki crtež sa izložbe vraća me na određeni period školovanja. Podseća me na važne lekcije koje sam naučila stvarajući ih, na emocije koje one bude, na profesore koji su mi pružali podršku pri svakom koraku, na prijatelje koje sam sticala dok sam pronalazila sebe i na sve ono što dugujem Školi primenjenih umetnosti. Moje srednjoškolsko obrazovanje je jedno predivno putovanje i ova izložba prenosi priču baš o tom putovanju. Nadam se da je čujete, jasno i glasno, jer će mi ova priča zauvek ostati najdraža.