Gde je zvezda sreće?

Entuzijazam šabačkih mladih muzičara nije osamdesetih poznavao ograničenja prostora, svaki je bio povoljan da se predstavi publici, a u brojnoj konkurenciji su se mogli izdvojiti samo najtalentovaniji, najharizmatičniiji koji celog sebe daju muzici. Energija u tonskom izrazu polazeći od srca izvođača mora dotaći slušaoce, da bi živela duže od jedne večeri. Godina 1982, sala Doma MZ „Žika Popović“ nastupa novo ime na šabačkoj sceni, bend „Suvi led“, frontmen Igor Suvajdžić. Neki su ga znali kada je gotovo kao dete svirao klavijature na igrankama sa bendom „Tauceti“, poznatim gitaristom Ćećom, drugi su poznavali velikog muzičkog talenta iz porodice prosvetnih radnika, no i oni koji su ga poznavali i oni koji su to veče prvi put videli Igora, bili su odmah „kupljeni“ jedinstvenom emocijom i glasom koji je mogao dočarati prisustvo svakog frontmena sveta u Šapcu.

-Igor je nosio harmonijski i melodisjki apsolutni sluh, dar od Boga koji malo njih ima. Umeo je da prepozna apsolutno svaki ton koji čuje, bez izuzetka. Bilo je dovoljno da sluša bilo koju numeru i da paralelno beleži tonove. Svirao je violinu i klavir u nižoj muzičkoj školi, no u rok fazi je najviše uživao sa mikrofonom, kao frontmen – priseća se saradnik i najbliži prijatelj Igora Suvajdžića, Saša Ćirić.

Uzvišenost muzike
Emocije su deo ličnosti, no Suvajdžić je bio emocija koja je iskala umetnost da se izrazi i predstavi drugima, ali i sebe dovede u balans. Muzika je za Igora jedini poseban svet kome je pripadao. Otac Brana je bio profesor na Višoj tehnološkoj školi, a majka Zaga u Tehničkoj školi. Završio je Hemijsko tehnološki fakultet, ali se nikada tom profesijom nije bavio.

-Nije pristajao na kompromise, možda je propustio i neke prilike zbog toga, no osećao je da bi praveći ustupke izdao sebe. Priznavao je samo vrhunsku muziku i zbog toga je saradnja sa njim bila magija, jednostavno se zbog njega osećate lepo dok stvarate. Počeci su bili u Suvom ledu, a ostali smo zajedno kao duet dugo posle benda.

Tokom školovanja Igor Suvajdžić je nekoliko puta bio na učeničkoj razmeni u Engleskoj. Osim za muziku, bio je izuzetan talenat za jezike. Nije ubrzo samo engleski govorio kao maternji, već je savladao i staroengleski. Voleo je rok osamdesetih. Suvi led je na repretoaru imao Led zeppelin, Whitesnake, Deep purple, Rainbow, Jannis Joplin. Publika je posebno uživala u Igorovoj izvedbi „Mercedes benza“. Svirajući druge, bend je stvarao i svoje autorske numere.

-Imali smo demo studio, snimili smo 12 pesama i materijal odneli u PGP RTS 1983. godine. Apsolutno smo im se svideli, obećali su snimanje, turneju kao predgrupa nekom poznatom bendu. Tekstovi pesama bili su na engleskom i jedini uslov izdavača bio je da se prevedu na srpskohrvatski. Igor to nije želeo i ugovor nije potpisan. Tu se dogodilo veliko razmimoilaženje sa ostalima u Suvom ledu, no ja sam ostao sa njim. Nije hteo kompromise, a ja sam uživao u saradnji.

Počeli su, već nerazdvojni drugovi, da rade i profesionalno, imali su svoj hotelski bend, ni onda nije dozvolio da neko naruši uzvišenost muzike kojoj je bio odan.

Foto: Glas Podrinja, Saša Ćirić

-Muzika je mogla biti profesija, ali pre svega je lepota, sreća, ljubav, jedinstveni, neponovljivi spoj divnih osećaja zbog koje je sve vredelo. Iskreno smo verovali da se može svirati bez kompromisa i zarađivati ne gubeći sebe. Igor je bio tih, povučen, odmeren čovek, daleko od svih čaršijskih intriga, nezainteresovan za spletkarenja bilo kojeg tipa, želeo je samo da muzički napreduje.

Ponuda koje se (ne) odbija
Neverovatan, višeoktavni rapson kristalno čistog glasa, harizma na sceni nisu ostali nezapaženi daleko van granica grada. Dobio je ponudu kakva se ne odbija, osim ukoliko nemate snagu ljubavi kao što je u sebi nosio Igor.

-Dobio je ponudu od Slobodana Stojanovića Kepe, iz čuvenog benda Smak da bude njihov pevač sredinom osamdesetih, ali je odbio, jednostavno to nije smatrao pravcem u kojem želi da se razvija. Drugi su s nevericom analizirali njegovu odluku, ali on je bio miran i siguran u nju.
Igor i Saša su nastavili sa nastupima istovremeno stvarajući autorske numere, tražeći nove prostore spoznaje u muzici. Svirali su u svom studiju ambijentalnu muziku, izučavali su kroz naučne časopise uticaje muzike na rapsoloženje...

Dug put do Nemačke
-Igorova skromnost bila je prevelika za dar koji je imao. Svoj autorski rad koje je druge oduševljavao, on nije cenio u toj meri. Na samom kraju osmadesetih napisali smo šest novih pesama koje su 1990. stigle do nemačkog producenta. Dobili smo ponudu da uradimo još pet i možemo snimati uz svetske stdujske muzičare. Već se svuda oko nas osećala nestabilnost. Igor odlazi u Kanadu krajem 1990. sa sestrom Brankicom, gde se takođe bavi muzikom. Vraća se u junu 1991. Nastavljamo da radimo na projektu za Nemačku, ali sankcije sve prekidaju.

Beogradski kraj
Igor je sa Sašom imao klupske nastupe u više gradova. Šabac je bio baza. Poslednji nastup kao duo su imali na dočeku 1999. godine. Nedugo potom Igor Suvajdžić prelazi u Beograd gde svira sa Dušanom Prokopljevićem. U međuvremenu je sa sestrom Brankicom nastupa i na „Beogradskom proleću“. U prestonicu uskoro dolazi i Saša Ćirić, te se Igor i on ponovo spajaju, sada kao trio kome pripada još Dragi Domić.

Da život ne ume biti surov, priču o Igoru Suvajdžiću bi pisali krz razgovor sa njim. Umesto toga počast odajemo in memoriam sećam bliskog prijatelja. Snažno vezan za porodicu šabački muzičar je teško podneo gubitak oca 2008, a potom i sestre Brankice 2012. godine. Od kada je ona preminula, prekida s bavljenjem muzikom, svirkama, povlači od svih. Preminuo je prethodne godine u Beogradu. Iza sebe je ostavio snažan muzički trag, a kod poznanika sećanje na emotivnog, skromnog, posvećenog, odmerenog i beskrajno talentovanog čoveka. Imao je dar, ali nije bio rođen pod srećnom zvezdom.