ПАРАЛЕЛНИ УНИВЕРЗУМ

Не би музика била и лек и разонода, срећа и туга, не би хранила душу на тако јединствен начин, када би могла да се речима опише, када би се десетине хиљада нота тек тако дало конвертовати у речи једног новинског текста. Ко није нашао своје место у сали Шабачког позоришта протеклог петка и суботе пропустио је много, верујте да јесте, иако се можда неки и неће сложити са овом констатацијом. Користим право аутора текста пред Вама да дам такав суд, макар и крајње лаички, а у наредним редовима покушаћу да пренесем део атмосфере, но опет понављам, музика је нови ниво, другачији универзум и речи њену суштину никада не могу пренети у потпуности.
-Претходних година недостајало је више блуз наступа. Преузимам кривицу за то. Знам да многи људи у публици воле блуз, но увек смо тежили бендовима са много ауторских композиција, не искључиво извођаче туђих нумера. Нажалост таквих нема много, а они који задовољавају тај критеријум обично су захтевали превише новца. Поносно кажем да је ова година изузетак јер уз феноменалне џез извођаче са пратећим бендовима, имамо два сјајна блуз бенда који ће подсетити многе зашто су баш ту музику заволели – рекао је уметнички директор Фестивала Влада Маричић на отварању 17. издања Блуз и џез манифестације.
А онда су следили посебни минути, сати, дани...
MT BLUES BAND
Чувени “Ролингстонси” претходне године издали су албум који су сами окарактерисали као “повратак коренима, повратак љубави која их је спојила пре више од пола века. Знате шта су снимили? Блуз албум “Лонсоме & блуе”. Ко је имао прилику да послуша најновије композиције “стонса” припремио је срце да заигра на прве тактове овдашњих мајстора блуз музике, нашег “МТ блуес” бенда. Заједно свирају тек две године, али су у музици деценијама и како пролазе године које, једна за другом, све више умањују популарност овог стила у нашем микрокосмосу, тако су они одлучнији да трају, да пркосе, да греју своју и сродне душе. Мирко, Влада, Крока, Неша, Аца, а испред њих вокал Наташе Томић кроз ноте су пружили љубав публици. У њиховим покретима, мимици јасно се одсликавало уживање, оно које никада неће сијати на лицима музичара које је преживљавање натерало да “тезгаре”. Освојили су бину, покорили публику и поносно напустили бину уз поздраве својим Шапчанима. Наступ је обећање да ће, док их здравље служи, бити на “бранику добре музике” и одбити све нападе неукуса.
МАКС КОЧЕТОВ КВАРТЕТ
Замислите октобарско вече, оно на прелазу из Михољског лета у позну јесен, мирно, уз благи ветар. Замислите шетњу са неком посебном особом. У вама је мир, шетате необавезно, у себи носите свет за једно, за двоје, око вас је много људи, свако је у свом универзуму, но све галаксије су у свемиру задовољства. Осваја вас јединствени осећај где постоји само овде и сада, све ван тих одредница је део целине којом ћете се бавити, нема журбе јер и време спорије тече. Сви говоре, но фреквенције гласова су у најидеалнијем односу, жамор је такав да испуњава вече, а опет не смета међусобној комуникацији, већ милује чула. Замислили сте? Е такву слику, у свим бојама јесени, створио је генијални Украјинац Максим Кочетов са пратећим бендом. Лагани кружни покрети на добошу творили су лагани ветар, жице контрабаса замениле су бат корака на асфалту, док су клавијатуре цртале атмосферу посебне вечери, мешавину уличних светиљки и небеске модрине. Наравно, украс једног осмеха, посебне речи, најкрупнијих ситница које обичне вечери шаљу у одаје незаборава, дао је бриљантни Кочетов на саксофону. Ово је једна слика и једна композиција, написана о његовом родном граду Кијеву, но за сваку нумеру могла се насликати/замислити једна слика, у свакој се могло закорачити у неку паралелну стварност где је појединац креатор кулиса које је окружују. Неко је креирао сличне ситуације, неко потпуно различите, лепота свега је баш у чињеници да нема погрешног доживљаја, нити нетачног осећаја. Јаке аплаузе на крају сваке композиције допуњавали су “браво”, “невероватно”. “алал вера” и слични епитети из публике. Свако име члана квартета пратила је соло демонстрација вештине.
ОЛЕГ КИРЕЈЕВ КВАРТЕТ
Пре него што је освајао велике концертне сале џез је загосподарио баровима Америке, још тамо почетком прошлог века. Шапчани су имали привилегију да врхунског саксофонисту из Русије Олега Кирејева доживе, не само на бини позоришта већ и у клупској атмосфери “Стелине”. Врхунска изведба побеђује све, врхунска уметност упија делиће окружења и претвара их у сегменте непоновљивог уживања. Дим, звук судара стаклених чаша, судара дланова пријатељског поздрава, стотина гласова, ћаскања и наруџбина, били су само стража за величанство тонова владара једног простора. Где је стао на јам сессиону, Олег је са пријатељима наставио дан касније на бини позоришта. Попут осталих извођача пред слушаоце су стали без плана, плеј листе, већ су допустили да их носи осећај, да душа одређује шта ће свирати. Соло деонице сваког од чланова биле су својеврсна џез лична карта, како Олега, тако и Милована, Бранка, Ђине...
Првобитно су друго вече требали да отворе квинтет Лазар Тошић и Марко Ђорђевић, али се здравствено стање једног од најбољих џез бубњара на овим просторима, Лазе Тошића погоршало, те је морао да откаже наступ.
THE PETTING BLUES BAND
Крај је поклоњен новосадским блузерима. Блуз ритам покрива десетине подврста, те је блуз наступ са затварања звучао поптуно другачије од шабачког блуза на отварању. После “Луизијана блуза”, уследио је блуз рок “Тхе петтинг блуес банд”. Неко је препознао у ауторским делима рок, неко блуз, било је чак и оцена да је реч о метал музици, но о наступу се причало, у њему уживало, а шта је друго важно? Тек неколико обрада и већина ауторских песама ставиле су тачку на још један фестивал. Момци са “срцем од челика” освојили су срца присутних. Сјајан крај...
Прошло је, а до следећег остало око 360 дана, баш много, али се надамо да ће нас година пред нама изненадити свиркама овог ритма, да би време брже прошло, да би брзо прошао међупериод између догађаја на којима време стаје, губи на важности.
“САКС” ИЗНАД СВЕГА
Русија и Украјина, Руси и Украјинци, личне именице које последњих година много тога раздваја, а општеприхваћену везу између њих, нажалост, само рафали ватреног оружја. Ипак, уметност је изван света, уметност је нова галаксија, а уметници својим Богом даним даром превазилазе површност, политиканство, измишљене митове, лажне историје. Како то изгледа на конкретном примеру показали су баш Максим Кочетов, Кијевљанин са пребивалиштем у Београду и велики саксофониста из Русије Олег Кирејев. Прве вечери, на јам сессион наступу, спонтано су заједно засвирали и кроз неколико композиција показали како је свет, макар и мали, свакодневни, лепше место када њиме влада уметност и лепота уместо просечности и егоизма. Можете да претпоставите како су звучали, дескрипција је немоћна спрам мисли.
фото: Ј. Радојевић