Дом, породица, благослов

Празници су близу, време радости, среће и најлепших успомена посебно за најмлађе. Бриге и проблеми нажалост не познају доба године, али они старији имају важну обавезу да не дозволе да било шта поквари ове јединствене дане. Малишани су већ пожелели најискреније жеље другарима широм света, речима, песмом, мислима, пољупцима, старији треба да буду ветар који ће те жеље однети на све адресе наше планете, као што је било у данима њиховог детињства. Доброта само треба да се негује, мржња се сеје, гаји, подстиче. Јасно је шта је лакше, боље, једноставније. За неке чаролије увек је право време. Сигурно свако од нас чува сећање на неки посебан дан, догађај, празник из детињства. У духу најлепших слика из периода безбрижности са вама делимо сегменте драгоцених емоција и сећања.
Данас је мало оних који памте предратне године, међутим код живих, празничне успомене из тридесетих и почетка четрдесетих сијају најблаженијим сјајем, те се јасно у сећањима виде детаљи. Приповеда се данас о прошлости, оној коју су наши стари живели.

-Пре рата божићне празнике сам увек проводила на селу, код деде. Недавно је била емисија у којој су представљали прославу некада и све сам знала унапред, јер то је део мог детињства. Деда би устајао у зору, одлазио у шуму да исече бадњак, уносио печеницу како обичај налаже. Замислите планинско село подно Златибора колико је могло бити хладно у јануару, али нема тог минуса који би нешто пореметио. На Бадње вече би нас чекала слама, сва деца у породици су ту да пијучу, а на јутро најрадоснијег празника, уз све поменуто, стизао би положајник. Чујемо да неко куца и онда се зачује дубоки глас „Христос се роди“. Све је лепо, али ништа не може да се пореди са узбуђењем када седнемо за трпезу, а бака дели чесницу, питање свих питања је где је новчић? – сећала се посебних тренутака детињства бака Соја.

Педесетих се још држава опорављала, консолидовала, а немаштина је мучила многе, ипак, када дође празник радости, старији су осећали потребу да на тренутак надмудре све проблеме, посебно да их одвоје од најмлађих.

-Као и за новогодишњу ноћ, сестра и ја смо били узбуђени и пред спавање у ноћи између Бадње вечери и Божића. Знали смо да ће током ноћи доћи Божић бата чије дарове ћемо наћи када устанемо. Нисмо били имућна породица, али је то најмање важно, радовали смо се свему, за нас је био посебан тренутак. Од онога што смо имали мајка је знала да направи праву гозбу. Срећа се сливала у тренутак када гледамо у своје парче чеснице и тражимо новчић. Завидели смо ономе код кога буде. Често је био снег па би излазили у заједничко двориште, на грудвање или се прошетали по свежем ваздуху – вратио се у прошлост наш суграђанин Јова.

О белом Божићу млади сневају, већ дуго снега ни на видику, а некада пахуље и најрадоснији празник беху неодвојив тандем у шестој и седмој деценији претходног века.

-Заувек ћу памтити божићне снегове, односно бели покривач који никада није изостао. Устајали би нешто раније и убрзо се спремали за одлазак код тетке, мало ван града, на свечани ручак. Некада би децу отац вукао на санкама, а чешће би шетали тих неколико километара. Увек је било хладно, носићи нам поцрвене, а свуда око нас снежна белина. Пејзаж као на честиткама. Једне године су ту пахуље, друге нису, али снег је неизоставан. Код тетке нас децу најпре дочека слама испод стола са бомбонама, орасима, ситним новцем, мало се играмо ту док поставе сто за свечани ручак. У меморији ми је Божић као празник када смо сви заједно и расположени. Знали смо и онда да није баш све потаман, али не ваља за Божић бити мргуд, да не би био целе године – оживела је успомене за вас Мара.

Много обичаја није могуће пренети на градско подручје, али се модификују колико је могуће. Положајник није баш путник намерник који свраћа у авлију, већ дете из комшилука вишеспратнице. То уме бити посебна част.

-Једно од најранијих сећања уопште које имам је Божић када сам први пут била положајник код комшинице коју смо од милоште звали баба. Не баш свесна празника, осећала сам се поносно јер сам сада важна, положајник сам, нешто радим, добијем поклон на крају, мало причамо, смејемо се, живот се баш чини дивним. Свих наредних година сам имала исту функцију на истом месту и то је увек најважнији део празничног дана. Откако она више није са нама, ни Божићи нису исти – уз сету у гласу казује Тића.
У детињству нема много свести о значењу најрадоснијег празника, то је дан када су сви заједно, осмехују се више него обично, а малишани сладокусци су могли уживати мало више него обично-

-Био сам пуначко дете коме је храна велико задовољство. Божић је био дан када једемо обилно за доручак. Када старији попију кафу, ја сокић, са мајком одлазим код комшинице као положајник. По традицији, увек ми наспе мало вина, ваља се, говорили су. Највећи успех је када уместо једног попијем два или три гутљаја. „Полакооо“ рекла би мати, а ја се смејао, јер сам успео у свом науму. Прошле су деценије, а данас у тридесетим вино попијем још увек једном годишње, отприлике три гутљаја. То је дан када нема свађе и једино лоше је што треба нешто за школу урадити да би целе године били вредни – осмехује се и данас док прича још млади Преша.

Тешких деведесетих мало шта је било добро, нестала је разлика између бриге и свакодневице, но само је Божић имао магију да се сви додатно потруде и макар тих дан, два направе слатку варку како је све у реду. Посебну спону некадашњег и садашњег чували су празнични дани на селу.

-Посебна чар је Божић на селу, сличан је из године у годину, а сваки посебан на свој начин у периоду док је деда био жив. Било је много обичаја које смо поштовали, нисмо знали због чега, али се поштовала реч старијег. Никада нећу заборавити један празник када је деда за доручак појео целу плећку да би видео каква ће година бити. Једини проблем је што је била погрешна плећка. Одлучили смо да од онда више ништа не предвиђамо, већ се препустимо околностима – препричава нам Ива.

Желимо свима да им наредни и сваки следећи Божићи изграде нове успомене чувајући радост као основу свега.
Христос се роди, срећни празници!