ЂЕДОВЕ ЧЕЗЕ

Село некад и сад. Домаћин се знао по превозу и давно и дана данашњег. Некада по фијакеру, чезама, таљигама и санкама сада по ауту раскошног избора. А старине веле да је и некад и сад право богатство требало издвојити за превоз насушни. Садашњи зналци тврде да су цене биле и биће у грам.Чак све ређе чезе и времешни му парњак по рангу фића, вреде идентично и некад и сад.
Сада газде, што из потребе што из престижа, издвајају завидне суме за добар ауто, они, истина ређи и иметак колико је давно требало дати за фијакер и непролазне чезе. Луксуз и потреба, и сада и некада, уз признање заљубљеника у старине да сада више људи има превоз по мери но некада. Али кренимо редом...
Дуго је трајао процес израде и фијакера и чеза и таљига, нешто краће санки али да појаснимо. Све се радило ручно од дељања делова за точкове, савијања овалних површина, намештања шина и завидних украса примерених времену. Коларске радње су углавном биле фамилијарни посао где су браћа и бројни мушки потомци радили по део посла искључиво ручно. Од рада тестерама кладарама до завршних радова којима је тешко наћи поређење. Неко каже, као сликари наивци, неко иде и даље тек коначни производ је био право уметничко дело. Мукотрпно, али, кажу, исплатило се.
Сада пак све је у буђелара па колико пара, толико кажу шерети и музике. Додаје да што је пара више то је музика тиша а за мало пара добије се велика бука. Тако кажу...
Чезе су прича за себе. Танану душу је морао имати онај ко је радио финални део коларског посла, говорило се, за уметнике. Да кад бабо седне да Зекана изигра све пршти. А вожене су о светковинама и код одласка код кума те на весељима. Домаћин се по њима препознавао и дуго у зимским ноћима помињао на седељкама, прелима.
Вазда расположени за шалу, кажу, и сад се зна газдински син по облаку прашине који остаје за аутом по сокацима и по висини воденог стуба расутог по обалама. Умеренији додају да је младост и старост, и некад и сад, позната по истом. По непресушној енергији и одмерености. Већ како ко воли. Тек истини за вољу реч домаћин се ретко користила а много више вредела. Многи ће се са тиме сложити не сумњамо.
Тек у понеком селу остао је редак фијакер, а чезе негде и ређе. Испод ћилима прашине ловоровим оквиром иницијали домаћина су се распознавали до дана данашњег. И у Посавотамнави и у Поцерини пркосе времену и сећају да је све квалитетно попут вина. Сваки коментар је сувишан.
У цркву, пар километара удаљену, ишло се о празницима и да бабо свог мезимца истрчи. Да се види где је добростојећи брка заноћио, у коју механу и преко које ливаде из витештва утеко. Бар тако се некад говорило.
Е ту, додају шаљивџије све је исто уз сада мање буке. Све остало је ствар надахнућа и времена колико је потрбно за деликатно удаљавање. Све бледи сем осмеха девојачког, пронађосмо у предању у маленоме селу. Е, сад би и име да знате.
Ђедове чезе су се нагледале тих сокака али и весеља где је био у челу колоне лепоте. Под велом тајни раскошне чезе пркосе времену и светују да се умеће вазда ценило и дају смернице за занате који би и дан данас имали прођу. Зналци тврде и више од тога. Тек да се манемо поређења и дамо за право занесењацима, једне су ђедове чезе.

Колико је само младих до судбоносног ДА стигло у фијакеру а колико крађа девојака протекло у муњевитим чезама. Још се прича о нестанку заљубљених парова уз исти онај облак прашине из поређења, до заједничког дома и бројној заједници. Једна је разлика спасоносна за оне који ипак дају предност поређењу. Тада се рађало и по десетак чељади а сада тек једно двоје. За закључа чусмо мудро поимање виталне старине. Некад је било бучније а сад тише. И ни грам више.