СЕЛО НЕКАД И САД
ПОСТ, МИО И ДРАГ ГОСТ
На побрђима и бреговима, у домовима уз реке и речице од Влашића до Цера и сада тече прича да се пост чекао да се нахрани и душа и очисти тело. Тако су зборили сељани, а у прилог топло присећање и сведочанство о текућим данима.
Све је већи број, изнад свега, младих који уз посвећеност вери и предању дедова те многи у борби са вишком килограма прибегавају посту као најсигурнијем остварењу циља. Уз молитву и топлину душе и те како остварив циљ. Знали су то умни преци и тако је текло до дана данашњег.
Сада је и број оних, који се причешћују и радују Васкрсу, неупоредиво већи од дана које би многи радо да забораве када се храм Господњи заобилазио у великом кругу, јер идеологија је тако хтела, уз смешак подсећају сељани.
А дедови су пост чекали уз крилатицу да се пост чекао да се изнад свега нахрани душа добрим делима и сваким добром. На води се постило у многим домовима где се чељад погледом није могла побројати. Беше то време великих фамилија са петоро браће, па и више и небројеним потомцима у пар генерација и под једним кровом оџаклије. Спремало се после обиља празника дуго за пост уз зимницу и пројино брашно, бројне посне посластице тог времена и као по правилу суве шљиве и ораси, мед и џемови те сокови. Милина уз печени и кувани кромпир, паприке и тако редом. Уз огњиште а потом зидане фуруне окупљала се чељад и причало о прецима, сећало на оно што је одржало браћу по једним кровом, мирило завађене и подсећало на величину празника који долазе. Сведоци искраја тог времена, истину све ређи, наводе како се гулила проја, али осмех није силазио са румених образа. И девојке и момци били ко румене јабуке које су на прозору и ормару биле уз неизбежне жуте дуње. Преслица и други ручни рад окупљали жене и говорили о прабаби Данојли која је лечила крајнике и бројне друге тегобе најмлађих уз подсећање да се треба Боги молити, омиљеној изреци незаборавне старице. Добротом се изборила за то место у сећању генерација.
Сада је соја допунила мени, али и савременија и богатија трпеза и јела и слаткиша и пића. Молитва се и сада уселила у домове предака о којима сведоче и прадавне приче, мали романи хуманости и топлине. Пост у пуном смислу речи која се још понегде површно носи. Није то само храна већ одолевање непримереном и давању и штовању свакога поготово од рода свога. Богато наслеђе рађа богате дарове, рекао би неко ...
Све је некада било оскудније али је вера била немерљива. Трудио се свако да завреди милост Господњу и да спреман приступи причести и исповеди што је као огромно бреме носио. Било је бројних спорења, сукоба око међе чувене у предању, па и тешких речи. Али мирила се браћа и завађени из села да се велико искушење поста понесе по добру и принесе као искрено покајање.
И дана данашњих има бројних примера таквих схватања поста поучени оним што је многима који су се гордили донело чуда која су сама изнедрили и бол и патњу, већ како је ко завредео. Многи тврде да је сада та топлина и покајање све ређе, али у селима је све већи број оних који се барем у посту одричу непримеренога. Било како било, и тада и сада, пост је био и остао мио и драг гост.
Све је већи број, изнад свега, младих који уз посвећеност вери и предању дедова те многи у борби са вишком килограма прибегавају посту као најсигурнијем остварењу циља. Уз молитву и топлину душе и те како остварив циљ. Знали су то умни преци и тако је текло до дана данашњег.
Сада је и број оних, који се причешћују и радују Васкрсу, неупоредиво већи од дана које би многи радо да забораве када се храм Господњи заобилазио у великом кругу, јер идеологија је тако хтела, уз смешак подсећају сељани.
А дедови су пост чекали уз крилатицу да се пост чекао да се изнад свега нахрани душа добрим делима и сваким добром. На води се постило у многим домовима где се чељад погледом није могла побројати. Беше то време великих фамилија са петоро браће, па и више и небројеним потомцима у пар генерација и под једним кровом оџаклије. Спремало се после обиља празника дуго за пост уз зимницу и пројино брашно, бројне посне посластице тог времена и као по правилу суве шљиве и ораси, мед и џемови те сокови. Милина уз печени и кувани кромпир, паприке и тако редом. Уз огњиште а потом зидане фуруне окупљала се чељад и причало о прецима, сећало на оно што је одржало браћу по једним кровом, мирило завађене и подсећало на величину празника који долазе. Сведоци искраја тог времена, истину све ређи, наводе како се гулила проја, али осмех није силазио са румених образа. И девојке и момци били ко румене јабуке које су на прозору и ормару биле уз неизбежне жуте дуње. Преслица и други ручни рад окупљали жене и говорили о прабаби Данојли која је лечила крајнике и бројне друге тегобе најмлађих уз подсећање да се треба Боги молити, омиљеној изреци незаборавне старице. Добротом се изборила за то место у сећању генерација.
Сада је соја допунила мени, али и савременија и богатија трпеза и јела и слаткиша и пића. Молитва се и сада уселила у домове предака о којима сведоче и прадавне приче, мали романи хуманости и топлине. Пост у пуном смислу речи која се још понегде површно носи. Није то само храна већ одолевање непримереном и давању и штовању свакога поготово од рода свога. Богато наслеђе рађа богате дарове, рекао би неко ...
Све је некада било оскудније али је вера била немерљива. Трудио се свако да завреди милост Господњу и да спреман приступи причести и исповеди што је као огромно бреме носио. Било је бројних спорења, сукоба око међе чувене у предању, па и тешких речи. Али мирила се браћа и завађени из села да се велико искушење поста понесе по добру и принесе као искрено покајање.
И дана данашњих има бројних примера таквих схватања поста поучени оним што је многима који су се гордили донело чуда која су сама изнедрили и бол и патњу, већ како је ко завредео. Многи тврде да је сада та топлина и покајање све ређе, али у селима је све већи број оних који се барем у посту одричу непримеренога. Било како било, и тада и сада, пост је био и остао мио и драг гост.
Сретен Косанић
Најновији број
25. април 2024.
