ЗАВИЧАЈ

Село из предања и лета господњег које тече повезује у умилно платно лепоте само једна реч, Завичај. А опет само о празницима село некад и сад скоро, народ воли рећи, пата карте. Можда и не баш тако, али слика је идилична и толико личи једна другој .
Беше пуно чељади некада у задругама и о Васкрсу се тискало за гостински сто и уз јагње и прасе на ражњу, најчешће и једно и друго умивени топлином као она око срца. И сада подно Влашића старина на искрају насеља угостио неколико генерација. Милина једна. Некада уз тамбурицу и фрулу, сада уз технику из луксузних лимузина тек весело на дан радости.
Ишло се и на оближњу реку те на воденицу да се деца поиграју некада чобанских игара, а сада тек да прошета углавном добрано опустошеним завичајем који ће тај бат корака сневати до наредне године. Било је и игранки, па и бегенисања, а убрзо и гледања куће те свадбе. Све по реду и како је Бог реко, беседили стари.
Сада реда углавном нема, тек све је ређе видети и овцу, две, а о чобаницама ни говора, појашњавају времешни разлику.
Под старом шљивом ђед којем се ближила стота беседио о ратовима и прецима који осташе код дугих њива и тако редом. Гладио брке и сладио, присећају се све ређи сведоци времена које мину. После дугог поста оживели би сви, па се уз песму и коло бегенисање скоро подразумевало. Девојке беху ко румене јабуке, а момци ко од брега одваљени. Многе је и рат повео, а кући по повратку дечак или девојчица од пар година. Таква времена беху.
И сада Васкршња седељка има песму и бројне потомке из неколико генерација. Таман колико их је било за једним столом у осредњем домаћинству. Старина само пуног срца гледа, а песма испод старе липе тече као вино које, ето, нема ко да пије, па је препрека за коло и ако га неко заметне. Када се ручак приведе крају и вино окује кораке крене се пут домова на све четири стране.
Сада, а некада и по три дана се јело и пило и славио најрадоснији празник. Стигло се и договорити гледање куће оне Спасеније које је имала седам сестара и свој ред једва дочекала и Обрада који као јединац обрадова све, а богами и Спасенију. Потомци њих петнаестак, тешко се глава задруге могла и имена сетити, сведочили дуго о причи која је текла од игранки до посела. Столећима.
И сада се причало о само једној кући у пар села где беше петоро браће, века за нама. И неко се пресабра да потомака са факултетском дипломом има тринаест или петнаест, у сваком бројању стизала нова диплома. Дика и понос ђеда Павла који како у песми кажу, оре небеске њиве.
И ту долазимо до податка који брине и старинама очи пуни сузама. Њихових потомака нема ни упола колико диплома. Сад да се нагађа разлог прошло би времена, а њега за многе остало тек мало до плача који живот значи. Игра бројки је чудо једно, кажу шерети из тог села јер неожењених момака у селима по три пута више од диплома које ето поменусмо. Заборави се уз иће и пиће шта поручују бројке, а наредно виђење око прасета имаће и који број умањен. Остаје само једно непромењено и све старијим рамом сећања. Зеленило и плаветнило некада у очима потомака, а сада само на платну које се тако препознатљиво зове.
Погодили сте, Завичај, који хтели не хтели морамо писати великим словом.