ЖИВОТ ЈЕ НАЈДУЖИ МАРАТОН

Свој пут бирамо сами, а живот нас ставља пред испите. На факултету живота постоје лакши и тежи смерови, али док год постоји један дипломац са статусом истински срећног, постојаће и пут до те дипломе. Она није комад картона, хартије, већ ордење осмеха и мира које додељује увек строга душа. Стазу срца утиру жеље, окове каче страхови, међутим, ма каквим тереном да газимо, док следимо зов срца, има наде. Увек се може иступити, мало скренути на туђу стазу, али онда ћемо падати на том факултету, из године у годину...
Као и сваки “бруцош” шекспировске “позорнице лудака” Горан Николић наставу је започео хватањем даха кроз први плач. Ипак, судбина је хтела да његови испити почну раније, а градиво беше теже. Вид је полако губио, да би убрзо остао на 5% видљивости десног и 0% левог ока. На хоризонту погледа имао је трунку чистине и окружење магли, свет сенки и контура. Ако је веровати великом Егзиперију најважније ствари видимо срцем, а не очима. Баш то је осетио овај Шумадинац, те је уместо самосажаљења у коме ће битисање базирати искључиво на емпатији околине, одабрао живот у коме побеђује своје недостатке.
-Енглеска мудрост каже “Ако у проблему видите проблем, онда имате два проблема, а ако видите изазов који желите победити, онда немате проблем”. Ова максима ме је водила кроз живот, уливајући снагу када би је понестало. Знао сам да храброст није избор, већ једина могућност да бих био срећан. Развијао сам вештине, алтернативе, трудећи се да не дођем у ситуације где би инвалидитет дошао до изражаја. Одувек су деца била и биће сурова у давању надимака у школи, а то може оставити последице када се деси у детињству – приближава нам Горан Николић.
Кренуо је у регуларну школу, успешно извршавао обавезе до једног теста на којем је добио слабу оцену, не зато што није знао, већ су задаци били на свеже обрисаној, још мокрој табли, а она њему невидљива због рефлексије спољне светлости. Није ни у том тренутку хтео да се позове на озбиљан облик инвалидитета, већ је после оцене схватио да је неминован одлазак у Земун, у ЈЕДИНУ школу за слепе и слабовиде у Србији.
-Нисам са задовољством отишао, нисам се радовао одласку од куће, интернату, међутим брзо сам стекао другарства која су касније прерасла у пријатељства временски одређена вечношћу. Делили смо снове, жеље и трудили се да градимо дане у складу са нашим годинама, не стањима. Имали смо традицију одласка на утакмице. Ја сам био предводник јер сам имао 5% видно поље, а потом би се један друг ухватио мени за раме, следећи њему и ми би као композиција одлазили на Маракану. Често ја не бих видео гол, они никада, но опет смо упијали атмосферу и срећни се враћали кући.
Борба да други, ван простора интерната не примене његову велику слабовидост, трајала је из дана у дан. Нестао је страх од надимка, поставши стални меч са собом. Некада би и увреде значиле победничко признање околине.
-Једноставно људи нису примећивали, али се догоди да не видим број градског превоза, уђем и питам возача, а одговор буде: “Јеси ли неписмен или ћорав”, није ни он приметио, тако да ми је несвесно одао признање, а ја сам већ био у годинама када неке речи не дотичу.
Уз Горана Николића стоји епитет маратонац, начинио је гинисовски подвиг, за 55 узастопних дана 2016. године, истрчао је 55 пуних маратона (више од 42 км) кроз Србију, Босну и Црну Гору. У спорту је одавно видео шансу да животне лекције старих примени, а у најтежој дисциплини сублимацију снаге, воље, изазова и алтруизма скривеног у нама.
-Од малена сам учен да док се не ознојиш нема успеха, лекција шумадијских села урезана вечно у мени. Случајно сам, још у раној младости, открио дар да брзо говорим речи уназад, чак могу и да певам. Могао сам уписати своје име у Гинисову књигу рекорда седећи и то радити, али то би била некако издаја онога у шта сам веровао. Увек сам бирао тежи пут јер само он ствара трајне вредности. Почео сам спонтано да трчим, нашао начин да док то радим, телом будем ту, а мислима на другом месту, некада бих се сећао прошлости, некада планирао дан, увек би нешто искрсло у мислима. У маратон сам се заљубио онда када сам схватио да ту свако трчи своју трку, да се маратонци, за разлику од спринтера и дугопругаша међусобно испомажу и током трке, да победа није примарни циљ.
Животно искуство Горана Николића, посебно оно из периода живота у интернату, одржавало га је у намери да Србија добије Параолимпијски центар, објекат који је важан не само за спорт, него је можда и кључан за превазилажење баријера особа са инвалидитетом.
-Центар “Искра” има сав комфор, четворокреветне собе и два купатила, а мало је људима познато колико је важно да буде више особа у једној соби. Када се човек суочи са инвалидитетом, нарочито када он није урођен већ је стечен као последица неке несреће, мисли да су се сва зла овог света срушила на њега, како је кажњен најгором казном. Међутим увече, када се угасе светла и почне прича других, они преносе искуства, своје борбе, своје муке и запитате се да ли сте ви баш најгоре прошли, да ли сте само ви истрпели неправду живота и полако расте жеља за борбом, догоди се преокрет у вама.
“Искра” као искра живота, воље, кројила је снагу да се покуша, а потом и истраје у недавном маратонском подвигу.
-Не волим ни израз обарање рекорда. Све је људско достигнуће, а оно што други створе се не обара, већ се у томе види мотив и жеља да се унапреди превазиђе, тако је и са рекордима. Резултат колеге из Јапана (52 маратона за 52 дана) мене је инспирисао. Прича о “Гинису” је била само могућност да се скрене пажња јавности на спорт особа са инвалидитетом и “Искру”, како би прикупили средства за њен рад. Мени је најважније да је прича имала, у сваком облику, позитиван одјек, да је инспирисала многе, да је многе ујединила, а током тих 55 дана упознао сам невероватне људе који су трчећи са мном превазилазили сва лична ограничења.