Стварност кроз објектив

Тренуци који нам пружају радост брзо нестају из наше стварности, постају део сећања. Ухватити делић проживљеног, заледити га у свом савршеном облику, сачувати за вечност велика је привилегија људског ума и маште, јер душа никада не промишља и сања без слике. Уколико фотоапаратом забележите посебан моменат он вам може продужити, сачувати сећање, неретко ће вас надживети. Фотографија поседује моћ да верно ослика свет који полако настаје, нестаје, открије нове хоризонте, наведе на размишљање и одведе нас у непознате пределе реалног и имагинарног. У ери аналогне, она је била привилегија појединаца, а сада је доступна свима. Никада није било лакше забележити одређени тренутак, него данас. Са масовном продукцијом слика полако нестаје магија и алхемија фотографисања, развијања филмова и ишчекивања да је забележено жељено, јер поправног нема. Ипак, у хиперпродукцији постоје мајстори којима је игра сенки и светлости више од пуког клика на апарату. Професор Школе примењених уметности и шабачки фотограф, Михаило Симовић, кроз своје радове и објектив доноси потпуно ново промишљање света где је најважнији обичан човек са свим својим страховима, срећама и стрепњама.
Први сусрет са фотоапаратом?
Први контакт са фотографијом имао сам још као дете, док сам посматрао како настају фотографије у импровизованој фото-лабораторији мога оца. Касније сам похађао часове секције које је водио у основној школи у Клењу. На тим часовима смо фотографисали Beretom и Сменом 8, апаратима једноставне механике, ослањајући се на слободну процену светлосних услова. Већ тада сам заволео фотографију, и готово да нисам престајао да фотографишем.
Како настаје добра фотографија?
Различити су путеви до добре фотографије, не постоји универзални начин да се она сними. Разликују се концепти којима се креће у одређени пројекат. Неке фотографије се дуго промишљају, осмисли се и најситнији детаљ у њиховој реализацији. Насупрот таквом приступу, нека од најбољих фотографских остварења која сам имао прилику да видим, настала су у тренутку, фотограф је морао да у делићу секунде сагледа сцену која се пред њим одвија, да ухвати кадар тако да нам пренесе не само информацију о одређеном догађају, већ и емоцију коју је доживео.
Сматрате ли да је за фотографа неопходно да има „добро око“, осећај за простор и детаље, или се вештина стиче временом?
Пуно тога може да се научи, почев од елементарних ствари везаних за технике фотографисања и компоновања кадра, које релативно брзо могу да се савладају, поготово у ери дигиталних технологија, када истог тренутка можемо да провермо да ли је фотографија коју снимамо успела или не. Ипак, свакако да је веома важно да фотограф има способност да уочи нешто што неко други не би приметио, било да је у питању детаљ, или можда другачији угао, из којег призор са којим се свакодневно сусрећемо добија нову димензију.
Црно-бела или колор фотографија?
Већина фотографија које сам урадио су црно-беле, боју остављам сам тамо где је неопходна. Можда такав приступ вуче корене са графичког одсека Факултета ликовних уметности који сам студирао. Уколико је графички лист могуће композиционо организовати тако да буде монохроматски, онда се по правилу боја изоставља. Такав став деле још неки фотографи које сам упознао.
Мотиви који Вам највише привлаче пажњу?
Првенствено су то лица, најчешће старијих људи, на којима је живот исцртао траг; затим несвакидашњи тренуци мачванског предела обавијеног измаглицом, или игра светла на старим фасадама. Привлачи ме да фотографишем људе који раде на тешким пословима.
Да ли су фотографије одраз Ваших промишљања света?
Првенствено су одраз неких унутрашњих стања и расположења, али делом и жеља да прикажем неке аспекте стварности која нас окружује. Радо бих се бавио и неким обликом ангажоване или репортажне фотографије. Када приступам уметничком делу, најчешће се ослањам на доживљај, на емоцију коју у мени побуди. Вероватно би тако требало посматрати и моје фотографије, јер у њима веома ретко постоји концепт као носилац композиционе целине, углавном су настајале спонтано и тако их треба и посматрати.
Колико смо свесни постојања и потреба људи око нас?
Чини ми се да смо све више окренути ка себи, „предња камера“ на телефонима, који су у великој мери потиснули фото апарате, добија све већу резолуцију.
Фотографија може да остане сведочанство једног времена, покушај да се тренутак отргне од заборава.
Најдража фотографија?
Постоје серије фотографија којима сам посебно задовољан и за које ме везују снажне емоције, а од појединачних, једна од најдражих је фотографија под називом „Завет“. Настала је у Клењу, поред пута којим свакодневно пролазим. У реализацији ове фотографије ми је помогао брат, а на фотографији смо ћеркица и ја. То је уједно и фотографија која је награђена на HIPA конкурсу, једном од највећих светских такмичења у области фотографије.
Да ли је породица Ваша оаза мира?
Хвала Вам што сте ме ово питали. Да, породица јесте оаза мира и највећа подршка, почев од времена када сам као дете исцртавао своје прве линије (често и по зидовима дневне собе) и касније као студент покушавао да пронађем свој ликовни израз, па све до сада када наилазим на велико разумевање подршку својих најближих, и неизмерну помоћ свога брата. Имао сам пуно среће да одрастем у породици у којој се увек неговала љубав не само према ликовној уметности, већ и поезији, музици...
Како бисте дефинисали уметност?
Овде бих се ослонио на мисао Момчила Настасијевића, који се није опредељивао ни за уметност ради уметности, ни за ангажовану уметност, већ за „уметност ради људске душе“.
Савет који дајете ученицима на часовима Секције за фотографију и дигиталну графику у Школи примењених уметности?
Један од савета који често понављам ученицима је да што више посматрају и да забележе што већи кадрова из различитих углова. И, наравно, да по могућности, увек имају фотоапарат код себе.
У Библиотеци шабачкој недавно сте имали самосталну изложбу фотографија необичног назива „Terra lyrica”, која је била хуманитарног карактера.
„Terra lyrica” је назив који је осмислио мој пријатељ Новак Демоњић, професор на Ликовној академији Универзитета у Бања Луци, за изложбу која је у сличној концепцији била организована прошле године у Студентском културном центру у Београду. Задржали смо тај назив и за изложбу у Библиотеци шабачкој, пошто се ради о поставци у којој, као што је професор Демоњић добро запазио, на изложеним фотографијама лирско осећање преовладава над нарацијом. Идеја да изложба буде хуманитарног карактера није оригинална, велики број хуманитарних акција се организује, јер за таквим акцијама постоји велика потреба. Готово свакодневно у Србији једно дете започиње борбу са малигном болешћу, неравноправну борбу са неизвесним исходом. Наравно да приход од продатих фотографија не може много тога да промени, али свака оваква иницијатива може да буде подстицај да се тражи решење. Мене лично је највише инспирисала песма „Услиши нас Боже наш“, у извођењу Александре Радовић и Цанета (Партибрејкерс).