ГЛАД И СУЗЕ У ДЕЧЈИМ ОЧИМА

У Бељину, селу бившег посавско-тамнавског среза, у време принудног откупа, свакако је најгоре прошла кућа браће Тошић – Живка и Тихомира... Из рата су изашли као велика породична задруга – двадесеторо чељади у кући. И са земљом су били најјачи – близу 130 хектара. Одмах после рата, првом аграрном реформом, скресани су за половину, тако да су у „сукоб“ са државом око планског“ откупа ушли са шездесет хектара и поприлично стоке. Живко није имао деце, али је брат Тихомир имао 11-оро. У време робијања и конфискације двојица Тихомирових синова су имали осморо малолетне деце.
Док су Живко и Тихомир робијали, овамо у кући највише су „цех“ платили Тихомиров син Пила и снаха Радмила која памти све муке:
– Кад сам се ја, одмах иза рата, удала за мог Пилу Тошића, кућа је била пуна као око. Пуно коња, волова, крава, јунади... око 80. Пун воћњак свиња, пашњак оваца, авлија зграда; два чардака по 12 метара, магаза (осам са десет метара), казан, жетелица... Имали смо и четири циглане са сто хиљада цигли. Све је то збрисала наша држава и ови наши из Бељина: Радомир Адамовић, Момчило Тошић, Драгољуб Топаловић, Војислав Миловановић... Било их је још али, ови су били најгори. Ко би се сад сетио колико су пута били затварани и мучени, свекар Тихомир и чича Живко. И мог веселог Пилу су затварали и тукли све у стомак, овде у Месном одбору, ови наши, и удбаши из Владимираца. Свекар и чика су укупно провели више од по две године на робији.
– Кад су њих двојица били по затворима, 1950. и 1951., нас су овде оставили без игде ичега: без све стоке, без свих зграда сем куће, без свог алата и покућства као и без земље. Од 60 и нешто хектара оставили су, на нас двадесеторо, по 40 ари на сваког.
– Ово, што стоји у неким сачуваним папирима, је „цвеће“ према ономе шта су нам све радили, без икаквих ’артија. Кад је Војислав Миловановић потерао наше две задње краве, ми га молимо да нам остави једну оноликој деци за млеко, а он каже: „Ево вам га, на!“ и показује лакат. Исто тако Мишко Адамовић и Жоја Миловановић не хтедоше да нам оставе бар једну овцу.
Живко је упућен у казнено-поправни дом у Ниш, а власти су као носиоца домаћинства, и свих јада и мука које уз то следују, одредиле Тихомира. Радмила се сећа да су тада продавали шта су стигли те некако докупили нарезану пшеницу, због које је девер Живко отишао на робију. Већ после месец и по дана, 15. октобра 1947. године, Живка су пустили са робије. Наравно, зато што је био болестан и стар и неспособан за рад.
У каквом имовном стању су били Тошићи идуће, 1948. године, говори и једна Тихомирова жалба „Среском народном одбору преко Управе за откуп меса, Владимирци ... Ја у својој задрузи (кући) имам нас 20 чланова и то: ја, мој брат Живко, моја четири сина а од којих су два пунолетна и имају својих осморо мале деце неспособне за рад и привређивање уопште. Од стоке имам свега два вола и две краве музаре од којих нам млеко служи за исхрану мале деце и нас свих.”
Затим у жалби наводи да му је за 1948. нарезано да преда 3.261 килограм меса, а да он кад би све предао – говеда, свиње и овце, не би имао ни половину, јер му је Месни одбор раније већ све отерао и покупио.
Срески одбор одбија жалбу.
Да је Тихомир одмах затворен у владимирачку Удбу сведочи и следећи документ: „ПУНОМОЋСТВО; Како се налазим у затвору и лишен сам слободе а да би мој брат Живко могао од мог дела продати 4 хектара земље ради набавке кукуруза и меса и предаје у државни магацин, то овим овлашћујем мога брата Живка Тошића из Бељина да може пуноважно отуђити 4 хектара земље где он нађе за сходно и купца може осигурати.“
Сада је Тихомир у затвору, а брат Живко продаје земљу и измирује обавезе. Пуна кућа народа, а празна свега другог. Срески и месни народни одбор, решени да Тошиће докрајче, 6. марта 1949. издају решење: „На основу члана 9 Уредбе о обавезном тову свиња код економски јачих домаћинстава... дужан је према горе поменутим Уредбама продати по државним (везаним) ценама следеће: говеда 6 тежине 2.600 килограма, овце 8 – 500 кг. мршаве свиње 6 – 400 дебеле свиње 6 – 828 килограма.“ Све под претњом кривичног поступка. А знали су у месном и среском одбору да Тошићи немају више оваца, ни свиња, а од говеда само две задње краве.
И сад је дошло оно са почетка ове приче. На робију је отеран и Живко, конфискована је имовина, отеране две задње краве, разваљене све зграде, сем куће, и отеране по разним сељачким радним задругама. Авлија остала у рушевинама.
– Замислите нас у кући осамнаесторо, а ништа немамо од стоке, у кући ни кашике масти, ни кутлаче брашна – каже Радмила. Ја и Пила смо ишли у Прово, радили код неких људи за парче леба и неко кило брашна да донесемо деци, којих је био цео чопор, прича Радмила.
Тошићима никада није ништа од одузетог враћено: ни земља, ни стока, ни покућство, ни зграде. То се код њих и дан данас види и осећа. Полазећи из бивше најбогатије куће у Бељину – браће Тошића, слушамо Радмилу како говори кроз плач:
– Толико су нас упропастили и понизили да је јадна свекрва – баба Перса, под своје старе дане морала да иде у прошњу по посавским селима. Кришом су нас помагали и овдашњи Цигани од оног што и сами испросе по сељачким кућама. Свако зрно кукуруза је било вредно као зрно злата, па ми није падало на памет да мељемо у воденици и дајемо ујам него сам ја све то туцала на ступи. Седим на сред куће, тучем оно зрневље, а гомила мале деце около, из очију им глад и сузе.
Кад утучем шаку-две, одмах квасим и, кобајаги, правим качамак, али без масти и млека. Деца јуришају, хоће ручице да опеку, не могу од глади да чекају. Онако упола спремљено и посно изручим на под, (однели су нам били и све посуђе), а деца се отимају и халапљиво једу. Ја плачем, и ако има још која шака кукуруза, ја тучем поново, а ако нема ја бежим напоље, кријем се од деце. Чекам да се свекрва врати из прошње, да нам Цигани дотуре штогод или мој Пила донесе из наднице. Тако је било, не повратило се ником.

Књигу “црвени јарам”, Драгише Божића у којој је све детаљније описано можете поручити код аутора на телефон 064 2942821