Прича о срећном крају

-Моја јунакиња Анђа је само своја и слободна, непоколебљиво свесна да је у праву и да зна шта је за њу добро. Не прихвата лицемерје и збуњена је када је лицемерје део лепог васпитања, када је оправдано бити дволичан да би био лепо васпитан. Као и свако дете, чуди се због неких поступака одраслих и тумачи их на свој начин, искрен и слободан – каже професорка српског језика и књижевности, Биљана Васић, ауторка књиге „Неодољива Анђа“.
Литерарни првенац штампан је под окриљем издавачке куће „Балбело“ читаоцима доноси тридесет прича за децу, али и одрасле који нису заборавили детињство. Измашатане су авантуре о слободи, другачијим љубавима, усамљености, јер нас сви воле, али на свој начин. Приче о великим малим стварима од животног значаја током одрастања, а надасаве о томе како можемо бити себи и околини потпуно неодољиви, баш као Анђа.
-Ова књига је збирка од 30 кратких прича. Прва прича је настала у априлу ове године и написана је за конкурс Радио Београда, за емисију „Добро јутро, децо“. Прича је ушла у најужи избор од пет, али није победила. Међутим, мени је то била потврда да прича вреди и, на наговор моје ћерке, која је илустратор књиге, наставила сам да пишем. Све приче су настале за месец дана, једноставно су се ређале једна за другом док се теме о којима сам хтела нешто да кажем нису исцрпеле – истиче Биљана и додаје да живот често наметне темпо који је потребно пратити, да би опстао, преживео.
Време је драгоценост, али неумитно тече. Често занемаримо своје жеље, јер није прави моменат. Али креативност и инспрација, подстакнуте годинама искуства у образовно-школском свету, уз мали подстрек најближих, одредиле су тренутак.
-Радим у Шапцу, у основној школи као професор српског језика скоро 30 година. Све до сада нисам ни озбиљно писала, ни размишљала да било шта објављујем, тако да је књига настала као надахнуће једног тренутка и, вероватно, емотивног вишка који се са годинама накупио. Писала сам је срећна што пишем, што, коначно, пишем. Уживала сам у сваком тренутку писања и надам се да ће се та радост пренети и на моје читаоце.
Током рада на причама Биљана је схватила да књига неће бити намењена само најмлађима. У зависности од година, сензибилетета, читаоци ће другачије доживети Анђу и њене пустоловине. Можда најбоље приче нису писане искључиво за децу. Понекад је чар у универзалности, порукама и неспутаној машти писца.
-Ово је књига за децу и не само за децу. Мислим да ће је са једнаким задовољством читати и родитељи. Свако ће је разумети на свој начин. Она сигурно има два слоја. Један је за децу, која се у свему могу препознати, и у језику, који је једноставан, њима близак, и у ситуацијама, које су свакодневне и универзални део сваког детињства. Други је за одрасле чије је детињство далеко, који су у свакодневној журби и окупирани различитим проблемима. И они ће се препознати. Некад једноставно немамо времена за своју децу, не видимо их довољно, сматрамо да су мали и да смо им дали довољно. Да ли је баш увек тако? Да ли знамо шта наша деца воле, желе, када им је лепо, а када пате? А можда ће ова књига одрасле само вратити у сопствено детињство. Можда ће га видети другачије, па ће себи опростити неке ствари или се сетити онога што су проживели, и лепог, и тужног. Можда пробуди носталгију.
Деца одрастају уверена да срж њиховог постојања чини породица, дефинишући их у поптуности. Кућа је матично место најважнијих збивања маленог света, али родитељи су често окупирани сопственим проблемима и заборављају да дете има другачију перцепцију стварности од одраслих. Љубав је присутна, али не и исказана на прави начин и осећање усамљености постаје доминантно.
-Анђа има срећно и просечно детињство по свим мерилима. Ипак, и у њеном свету постоји туга, некад показана, некад скривена. Она је уобичајено вољена, али не на прави начин. Она има све што једно дете треба да има, али јој фали љубави у чистом облику, баш онаква какву она жели. Она расте, али је нико у суштини не види јер су сви окупирани само собом и својим жељама, нормама и навикама. У том дисбалансу, она се пита: шта је добро, ко је добар, где је искреност, како је могуће да је сви воле, а она је сама. А требала би бити сасвим срећна јер сви предуслови су ту... Усамљена је у свету који је воли, јер је воли на свој, а не на њен начин. Кад мало боље размислимо, колико свако од нас прави уступака, колико нас живот научи да кријемо оно што осећамо, па говоримо и оно што не мислимо? Ту је Анђа у сукобу са светом, ту је слободна јер њен свет још увек није омеђен крутим нормама и устаљеним схватањима.

Потрага за издавачем није дуго трајала. Стицајем срећних околности, каже нам списатељица, пронашли су некога који је прихватио оригиналне, првобитне и приче и илустрације. Породични тимски рад резулитрао је да књига буде истински неодољива за „Балбело“. Тамара Јуришић уз помоћ боја дочарала је Анђин карактер и лик.
-Изазов је био цртати, због деце и начина на који бирају књигу, корице. Детаљи у причи су били мотиви, покретачи и инспирација за сваку од илустрација. Потребно је да створите неку, не само логичку спону, него и да осетите невидљиве нити које спајају речи и слике како би се памтила порука јединствене приче, уз коју треба створити уникатан цртеж, препознатљив најмлађима– каже Тамара.