Инфо

Берза

  • aero 911 ▼ -0,22%
  • fito 2.550 ⚫ 0,00%
  • niis 578 ▼ -0,34%
  • rssds20213 96,75 ▲ 0,04%
  • rssds20214 95,55 ▲ 0,04%
  • rssds20225 93,92 ▲ 0,02%
  • rssds20226 92,00 ⚫ 0,00%
  • rssds20237 91,10 ⚫ 0,00%
  • rssds20238 90,17 ▲ 0,01%
(5. децембар 2019.)
КРИВИНА У ОГЛЕДАЛУ

Ахмад из Авганистана

Те вечери сам био веома спокојан и срећан. Управо сам са сином, однедавно тинејџером, коначно одгледао Џокера. Коментарисали смо феноменалан филм који нам је дуже од два сата држао пажњу и наставили да таманимо кокице из биоскопа.
Остало је још око сат и по до новог дана. Напољу је било хладно, чинило ми се најхладније од краја Михољског лета. Таман смо прешли улицу, погледи су нам се сударили са човеком који је вукао неки невелики кофер, док је двоје деце стајало иза њега. Извинио ми се што ме зауставља на улици и то на одличном енглеском језику. Представио ми се као Ахмад их Авганистана. Мигрант, схватио сам. Ахмад ме је у центру Београда у пола 11 увече питао како да стигне до Ниша. Само на трен сам помислио да ме завитлава, а онда сам ипак постао свестан његове немоћи у земљи Србији. Рекох му да до Ниша има скоро 250 километара, да је сада веома касно и да не верује да има аутобуса из Београда за Ниш у ово време. О возу нисам ништа рекао, јер и да има воза не бих знао да му кажем одакле полази, пошто у Београду више нема старе железничке станице.
Био је довољан његов поглед, пун разочарења, да ме удари попут маља. Тај поглед је говорио о свој муци са којом су мигранти суочени сами у потпуно страној земљи и то не баш пријатељски расположеној према мигрантима из Авганистана, Ирака, Сирије... Видео сам да му је веома стало да стигне до Ниша. Покушао сам да му објасним да, доле испод Зеленог венца, мора да постоји неки центар за мигранте, да се ту окупљају људи који спас траже у државама Европске уније, али ми је само одмахнуо руком. Не знам шта му је то значило, али не би ме изненадило да је и тамо нека муљачина у питању и да то људи избегавају.
За све то време, његова, како ми је рекао, ћерка и син, значајно млађи од мог тинејџера су нас гледали, а да нису трепнули. Ахмад ми је упорно говорио да мора да стигне у Ниш, а ја одговарао да не знам како тамо да стигне. Онда ме је пресекао и рекао да ће морати још једно вече са двоје деце да преспава у парку. Тада се и мој тинејџер укључио у причу. Данашња деца, захваљујући модерним технологијама. Много су спретнији са страним језицима него што смо то били ми у њиховом добу. Понудио је мале Авганистанце кокицама из биоскопа које су они прихватили.
Ахмад ми је причао како је хладно и како не зна где ће и шта ће, али из неког разлога је морао да стигне до Ниша. Рекао је да нема новаца и да се нада да карта до Ниша није скупља од пет евра. Много се разочарао када сам му рекао да је сигурно скупља. Нисмо много још разговарали да ме је упитао да ли имам да му дам нешто пара. Нисам имао готовине код себе, одлазак у београдски биоскоп уме да кошта. Ту ме је мало поколебао. Цела ова прича да би ме на крају питао да му дам неки новац. Рекао сам да ми је жао и пожелео му пуно среће и да стигне у Ниш. Разишли смо се. Свако је отишао на своју страну, али морам да признам да ми је цео овај случај веома тешко пао.
Много тога ми је вртело по глави. Каква је њега мука натерала да из Агванистана стигне до Србије? Како ће и шта ће даље? Да ли ће та деца, ипак, да преноће негде где је топло, или ће их Ахмад стварно успавати у парку? Ма, можда ме само фолира, раде за некога и траже људима лову? Али, много добро прича енглески, чудно је то.
Мориле су ме разне ствари, али преовладао је неки мир што ће мој тинејџер спавати у лепом и топлом, што неће морати да гледа оца како лута непознатим улицама неког града за који ни не зна да постоји и да тражи од непознатих људи новац. Некако смо срећни и задовољни. Еј, па нас двојица смо, ипак, одгледали Џокера, а Ахмад можда ни не зна да је тај врхунски филм снимљен.
Знам да је у Србији пуно људи који на мигранте гледају са подозрењем. Те су сви војно способни, те имају скупе телефоне, те пуни су пара, те плаћа из Ал Каиде, те сигурно ће у неком тренутку да буду бомбаши самоубице широм Европе... Не знам. Гледам то мало другачије. То су људи од крви и меса, та деца су дошла однекле. Нико их ништа није питао. Само су их узели за руку и повели у далеку и дубоку неизвесност, у Ниш.
Када сам стигао кући гледао сам вести. У вестима је било речи о томе да је центар за пријем миграната у Нишу и да се одатле распоређују по прихватилиштима. Опет сам помислио на Ахмада и његове двоје деце. На мог тинајџера нисам, јер знам да је мирно заспао у топлом и чистом.
Н. К.

Најновији број

17. септембар 2020.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa