Мир Божји, Христос се роди!

О Божићу, најрадоснијем хришћанском празнику и јубилејима који су обележили ову годину, разговарали смо са владиком Лаврентијем, који је најстарији (по стажу) епископ СПЦ, а који је ове године прославио тридесет година руковођења Епархијом шабачком.
На самом смо искрају године у којој је Епархија шабачка, бројним пригодним свечаностима, обележила велики јубилеј - осам векова српске црквене самосталности?
- Јубилеј смо обележили скромно и достојанствено, како доликује хришћанском празновању, широм отворених духовних очију које „на оба света гледају“. На свет минулих, али изнад свега, на свет будућих времена и векова. Неговањем културе сећања показујемо да смо историјски зрео народ, а бригом за будућност - одговорност пред Богом и историјом. Овај велики јубилеј не славимо, нити се Светога Саве и његовог великог дела сећамо само да бисмо се подсетили на „стару славу“, да бисмо указивали поштовање предању „Савиним стопама“, које су дубоко уграђене у темеље нашег националног идентитета. Пре и изнад свега хоћемо и желимо да наставимо Савиним траговима, да идемо путем који нам је он завештао. То све давно је сагледао и у најпознатију песму, славопојни тропар Светом Сави, преточио богонадахнути црквени песник: „Пута који води у Живот наставник и првопрестолник и учитељ био јеси. Светитељу Саво, ти први дође и отачаство твоје просветлив, Духом светим га породи, те у мисленом Рају свеосвећена твоја чеда као маслинова дрвета ти засади“. Наше празновање није било у самодовољности и локалној затворености. Настојали смо да се ускладимо саборном подвигу васцеле црквене пуноће, дајући свој скроман допринос, како би овај значајни датум наше историје био што торжественије прослављен на општем плану светосавске цркве, источног православља и васцелог хришћанског света.
Ове године навршила се деценија од одласка „свеца који хода“, нашег вољеног Патријарха Павла?
- Његов свети и светли лик и образ највеће су оправдање наше епохе и свих нас понаособ, током читавих деценија његовог земног бивствовања међу нама, нарочито током јубиларне године, када смо излазили пред Светога Саву и многе свете Србе, који су одбранили „образ Божји“. Светац Божји Патријарх Павле, као добра и милосрдна мати, извео нас је пред нашег духовног Оца, учитеља и просветитеља Светога Саву. Покрио је својим вековним подвигом све наше мане и недостатке и привео нас светосавском трону, да нас Свети Сава „позна и призна као своје“. Тако је Патријарх Павле постао и остао сведок и потврда нашег светосавског континуитета и идентитета.
Божићу у сусрет прослављамо три српска празника „домаће цркве“ – Детинце, Материце и Оце?
- Ови празници у нашим домовима стварају свету и благодатну атмосферу која нас приводи великом празнику рођења Онога који је „ради нас и нашега спасења“ сишао у свет и историју да бисмо постали деца Божја и једно са Њим. Наш народ је ове празнике украсио дивним обичајима који су пуни смисла и узвишене симболике. Свети Владика Николај о томе топло пише: „Српски народ примио је предање древне васељенске цркве и до данас држи ту науку. Али, по свом практичном духу, он је и то на свој начин применио у животу. Разделио је празновање Отаца тако да је једну недељу посветио Матерама, другу Оцима, но није заборавио ни Децу. Због тога, сходно нашем народном и обичајном празновању, ми имамо: Детинце, Материце и Оце. Да бисмо се, прво, сећали свете деце, светих матера и светих отаца, и друго, да бисмо везивали децу са родитељима и родитеље са децом. Сва ова три празновања, дакле, код нас Срба имају исти садржај: сећање и везивање. Сећање на међусобну породичну блискост, јединство са оцима и праоцима и везивање чврстом духовном и сродничком везом поколења за поколење“.
Најрадоснији хришћански празник дочекујемо у временима у којима је обездушена и обесмишљена атмосфера света, чини се, све израженија. Како да се снађемо и себе орадостимо да бисмо достојно прославили Рождество Христово?
- Као млади јеромонах и професор богословије у манастиру Крка у Далмацији, служио сам као парох у селу Ивошевци. Равна и кршна Далмација личи на камену тепсију. Када од мора зафијуче бура, чупа, ломи и носи све пред собом. Гледао сам ђаке како прашњавим путем одлазе или се враћају из школе својим убогим каменим домовима. Када наиђе удар ветра, они се узнемире као пилићи, али се брзо саберу и ухвате за руке, петоро, шесторо, десеторо њих... Зажмуре и грудима се у ланцу одупру стихији ветра. Тако стоје док удар не прође. Онда мирно наставе пут. Светом и људском историјом од искони дувају „вихорни ветрови“. Некад јаче, некад слабије. Многе појединце, па и народе који су се уздали само у своју снагу и моћ, одували су у заборав и ништавило. Они који су били чврсто збијени у породично и свенародно јединство, опстали су и одолели свим бурама и олујама историје. Не само захваљујући њиховој снази и сили, већ, изнад свега, упозорењу и обећању Онога који држи у шаци све. Он господари стихијама овога света. Ту истину вазда имајмо на уму. Наш побожни народ исказао је ту истину кроз мудру изреку: „Без Бога ни преко прага!“
Шта бисте поручили читаоцима „Гласа Подриња“?
- Честитајући свима Божић, велики празник Рождества Христова и вере наше, молим се пред колевком витлејемског Богомладенца за слогу, мир и љубав у нашем личном, породичном и свенародном животу, како бисмо одолели вихорним искушењима нашег бурног и ветровитог времена.
МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

У ОГЛЕДАЛУ ВЕЧНОСТИ
„Још једна бројка склизнула је на бројаници времена. Канула је у прошлост 2019. година, у којој је наше поколење удостојено „милости Господње“ да обележи осмовековни јубилеј српске црквене самосталности. Прилика је да светлошћу великог празника Рождества Христова на крају минулог лета осветлимо себе и свој лик „у огледалу вечности“ и да са новим плановима и прегнућима ступимо у наредну годину и деценију.“