Њујорк је прелеп, али сам у шуми свој

Ђорђе Максимовић је био градско дете. “Клинац са асфалта” који је израстао у успешног тридесетогодишњег пословног човека. Данас има три фирме, ожењен је, отац двоје деце и власник бенског овчара. Хоби су му волксвагенове бубе и комбији из шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Ђорђе и његова породица уживају у путовањима. Могу да се похвале да су за сада прошли цео “стари “континент и да су почели са освајањем “новог света”.
Први пасус наше приче делује као савремена верзија некадашњег “америчког сна” али иза тог урбаног привида, крије се суштина живота Максимовића: окретање природи, враћање коренима и откривање заборављених делова Србије.
Заједничку нит градског привида и шумске суштине чине ултимативне вредности Вудсток генерације: љубав, саосећање и дељење. Наиме, поред страсти ка волксвагеновим олдтајмерима, Ђорђе је пасионирани љубитељ Вудстока и деце цвећа, времена када је човечанство било “невиније”, а бити човек међу људима највредније.

Од “бубе” до шатора пут је био кратак
-Почетак моје планинарске приче везан је за “бубијаде”. Свестрани људи се окупљају на таквим догађајима. Већина их не живи по правилима, већ неким тотално другачијим животом. Ту сам слушао приче о успону на неке врхове, спавању под шаторима и временом је из интересовања почела да се јавља потреба да се и ја опробам у свему томе- прича Ђорђе.
Приче других биле су увод за прву ноћ у шатору, прву росу и прву зиму, али и прва озбиљнија куповина опреме.
- Још увек се сећам ноћи поред Борковачког језера. Дошао сам тотално неспреман. “Шта ће ми вреће, шта имамо посебно да се опремамо”, мислио сам тад. Међутим, спустио се мрак, а са њим и температура. Све од ћебади што сам имао ставио сам на супругу и сина, да њима буде што топлије. Ока нисам склопио чекајући дан да изађем, да седнем на камен, да ме сунце огреје. Одмах у понедељак сам отишао у набавку врећа за спавање, најјачих које су имали, оних за Алпе- сећа се Ђорђе и додаје да је након тога уследила набавка озбиљнијег шатора, покривача и осталих потребштина за планинарење.

Путевима Јована Мемедовића
На почетку, подухвати су укључивали туристичка места: Златибор, Дивчибаре... дестинације мало удаљене од самог центра, јер планина уме да буде непредвидива. Са искуством почеле су да расту и жеље, а Максимовића престају да интересују места где “народ долази да се слика”. Жели да истражује и упознаје. Да види невиђено и докучи скривено. Изазов су постала запуштенија места. Места заборављене цивилизације, али и људи.
-Неописив је осећај срести човека у тим забаченим пределима. Мени зато што ме интересује њихова прича, њима јер нову физиономију нису видели годинама. Уживам у комуникацији са њима. Лугари са Таре су неисцрпан извор анегдота. Са друге стране, природа што је неприступачнија људској нози, све је лепша. Стара Планина, Соколске планине, фасцинантна Тара, ти водопади, пећине, кањони ме испуњавају лепотом више од било чега другог- набраја Ђорђе којем су на том путу природе велику инспирацију чиниле и још увек чине емисије Јована Мемедовића. Како наводи, кад год не зна куда да крене одгледа неколико епизода “Сасвим природно” и дестинација се сама јави.
-Тај човек ми је идол. Имао сам идеју да направим серију путовања “Путевима Јована Мемедовића”. Још увек је нисам реализовао, али не кажем да нећу- изјављује Ђорђе.

Србија на првом месту
Максимовићи су светски путници, али им је Србија на првом месту. Приоритет је истражити њене лепоте и савладати изазове окружења, па онда сагледавати свет. Тара, Златибор, Давичибарe, Цер... затим Босна и Херцеговина, Македонија... потом Њујорк, Париз и “бели свет”. За ово пролеће је била планирана експедиција у Северну Европу, али је одложена због короне. Међутим, Ђорђе није тиме претерано разочаран, биће прилике, каже, а наша земља има лепота на сваком кораку.
-Мислим да мало нас схвата колико смо лепа земља. Током короне сам почео да упознајем Цер. Остао сам затечен колико га заправо потцењујемо и не користимо то благо које имамо. Са друге стране, посетио сам Њујорк, Помпеју, обишао Европу, али само у дубокој шуми осећам своје истинско биће и лепоту постојања- тврди Ђорђе и додаје:
-На месту где ја преспавам, никада неће бити изграђен хотел и управо у тој осами и скривености, али и раскоши боја, мириса, звукова лежи драж контакта са природом, додира са исконским.

Суровост дивљине и лепота кише
Планинари и кампери кажу да је свако време идеално за уживање.Чак и цича зима има своје чари. Једини проблем може да представља јака и дуга киша. Мада, управо на Церу, Ђорђе и његова породица откривају да и у пљуску има магије.
-Били смо на Церу. При врху почела је да “туче” киша. Ауто се у том тренутку налазио на два и по сата хода. Извукли смо кабанице, стали испод дрвета и чекали да стане. Пљусак је трајао скоро сат времена, али када је стао нисмо знали шта је заносније: мириси траве, земље, дрвећа и лишћа, поглед са врха на Бобију уоквирену дугом- објашњава Ђорђе којем је додир са природом, поред лепих умео да приреди и незаборавне тренутке страха.
-Македонија, Поникве. Дивљи коњи, дивља природа, дивља лепота. Дивљина колико лепа, толико и сурова. Лагао сам да спавам. Одједном, изнад моје главе, са друге стране шатора почео је да се чује неки сабласни звук. Увукао сам се у врећу, само су ми очи вириле. Трајало је читаву вечност. Шта је било: да ли вампир, медвед, пас или јеж, не знам, али знам да сам премро- препричава Ђорђе, сада са осмехом искуство страха у дивљини, и објашњава да је њихова породица однедавно добила појачање у својим походима. Куче бернског овчара, које уме да намирише и отера дивље звери, па су шансе поновљеног искуства из Македоније сведене на минимум.

Породица у складу са природом
Да се искрена љубав временом умножава и јача, Ђорђе је доказ. Његова страст према планинским лутањима, временом се разбуктала на целу породицу. Супруга га често прати на путовањима, а деветогодишњи син и четворогодишња ћерка су права деца природе. Деца која не гледају ТВ, не користе мобилне телефоне, али зато знају да разликују траг животињица у земљи и имају бољи имунитет од већине својих вршњака.
-Моја ћерка има четири године и никада није била болесна, син је већ искусни планинар, одличан фудбалер, али и преносилац знања о природи међу својим вршњацима. Волео бих када би више деце имало прилике да се упозна и “зарази”оваквим начином живота. Волео бих када бих имао могућност да идем по вртићима и школама и причам о својим искуствима, али и на Церу организујем излет где ће градски клинци искусити спавање под ведрим небом, шаторима и у врећама – каже Ђорђе Максимовић.

Доживљај испред објављивања
Деца су будућност. Њих треба подучавати, њих треба усмеравати на повратак природи, упркос заводљивости савременог начина живота. За неке одрасле је већ касно. Они су ти који трују, загађују и уништавају благо које имамо. Други, који разумеју вредност шуме, чисте реке, недирнуте пољане, немају прилику, а некад вољe.
Неки од њих када виде слике и снимке на фбоок страници Максимовића пожеле да осете оно што је он доживео, траже нове постове, више фотографија. Иако Ђорђе искрено тврди да би волео да што већи број наших суграђане крене његовим путем, тренутно нема времена да пише о својим искуствима и да се посвети квалитетној фотографији. Објашњава да је још става да му је битније да сваки тренутак доживи и проживи, него да тражи савршен кадар.

Буба из “63. и Вудсток на Шљункари
Помало неуобичајено за човека који је рођен деведесете године, Максимовић је пасионирани љубитељ Вудстока и хипи културе. Радним даном од стварности се одмара уз помоћ музике Џимија Хендрикса, а извор позитивне енергије му је одржавање и поправка буба и старих волксвагенових комбија.
Тренутна љубимица му је “Буба” из 1963. године, док је приликом боравка у Њујорку пропустио прилику да посети место култног фестивала из 1969, али му неку врсту утехе представља чињеница да са друштвом направи свој мали Вудсток кад год пожели на табановачкој Шљункари.