Инфо

3. септембар 2020.3. сеп 2020.
Христос, лек бесмртности
СВЕШТЕНИК НИКОЛА КОВАЧЕВИЋ: СВАКО ВРЕМЕ ЈЕ ПРИЛИКА ДА СЕ ПРЕДОЧИ ИСТИНА ЈЕВАНЂЕЉА

Христос, лек бесмртности

За све оно што је добро мора човек да се бори, да увек изнова потврђује своје настројење за добро. Тако је и са вером. Вера – тачније, живот по вери, нешто је што је обележено подвигом и борбом. То никад није готова ствар. Није потребна пандемија или било које искушење глобалних размера да би наша вера у Бога била на проби. Понекад се деси мало, посве лично искушење, па помислимо да нас је Бог оставио. Међутим, то су све нормалне кризе, из којих, уз помоћ Божију, можемо изаћи јачи и стабилнији
Ако кажемо да живимо у изазовним временима, неко ће, с правом, рећи да није било времена у историји света које је било без изазова. Ипак, сведоци смо великих промена на планетарном нивоу. Са свештеником Николом Ковачевићем разговарали смо о начину на који је црква даје свој одговор на изазове са којима се суочавамо.
Како се црква прилагодила променама и да ли је, уопште, реч о прилагођавању?
- Свако доба људске историје представља својеврстан изазов за људе који у том добу живе. То није празна флоскула, већ чињеница потврђена свеколиким људским искуством. У сваком времену било је великих промена, добрих одговора на њих, али и оних не тако добрих. За Цркву, пак, свако време је прилика – да се на особит начин предочи свету и човеку Истина Јеванђеља, у складу са Христовим речима упућеним апостолима: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19).

У Саборном храму у Шапцу, на празник Успења Пресвете Богородице


Како је организован црквени живот у Шабачкој епархији?
- На светосавским темељима и принципима. Нема ту неке нарочите промене, у погледу суштине црквеног живота, од времена Светога Саве до данас. Трудимо се, што је више могуће да, сачувавши веру и поредак предану нам од старих, пренесемо новим нараштајима.
Неки људи су, изазвани страхом од вируса, одустали од црквених богослужења и учествовања у светим тајнама. Са друге стране, неки други су, управо због изазова, закорачили путем спасења. То није новост. Свака озбиљна криза раздваја или спаја, како човека са човеком, тако и човека са Богом?
- За све оно што је добро мора човек да се бори, да увек изнова потврђује своје настројење за добро. Тако је и са вером. Вера – тачније, живот по вери, нешто је што је обележено подвигом и борбом. То никад није готова ствар. Није потребна пандемија или било које искушење глобалних размера да би наша вера у Бога била на проби. Понекад се деси мало, посве лично искушење, па помислимо да нас је Бог оставио. Међутим, то су све нормалне кризе, из којих, уз помоћ Божију, можемо изаћи јачи и стабилнији. Вера, такође, није ствар такмичења, него личног напредовања „из славе у славу“ у оквиру црквене заједнице. Уколико неко од наше браће и сестара има искушење маловерја, дужни смо да помогнемо колико можемо, да такав не претрпи штету. „Носите бремена један другога, и тако испуните закон Христов. – писао је апостол Павле – „али чувајући себе да и сам не будеш искушан“ (Гал 6, 1-2). Дакле, не осуђујући било кога за маловерје, имајући разумевања за свакога, Црква истрајава на свом путу сведочења Истине Јеванђеља – да је Исус Христос „лек бесмртности“ - спаситељ света и победитељ греха и смрти.

Између љубави и страха
Страх је природан. Без намере да га категоризујемо као доброг или лошег (а може бити и једно и друго, као што не мора бити ниједно ни друго), сећамо се да „савршена љубав изгони страх“. Дакле, ми смо ти који бирамо између љубави и страха?
- Страх, иако природан, понекад, чак, преко потребан, у стварима духовним може човека потпуно да паралише и онеспособи за тајну вере. Зато смо свагда позвани да љубављу надилазимо страшљивост знајући да онај који се усавршио у љубави постаје сличан Богу и као такав нема чега да се боји.
Одувек су се водиле бројне полемике у вези са Светом тајном евхаристије, а посебно од почетка пандемије. Може ли Света причест наудити човеку, односно, да ли је могуће да се неко зарази „преко кашичице“?
- Црква гледа на живот у његовој свеукупности. Дакле, кад говори о животу, нема у виду само биолошко постојање каквим га овде и сада познајемо, него и оно што називамо пуноћа живота у заједници са Богом – живот у рају. За истински верујућег човека, око Свете Евхаристије нема дилеме. Хлеб и вино, принесени као уздарје Богу током Литургије, враћају нам се освећени као Тело и Крв Христова, не губећи нимало својства природних елемената од којих су састављени – хлеб, дакле, остаје хлеб, а вино – вино. Међутим, у тајни вере, они су узрок нашег освећења, залог нашег васкрсења и живота вечног. Природан закључак би ту био да Причешће само по себи никако не може бити узрок болести и смрти. То не значи да се вируси, бактерије и други елементи створене природе не налазе у евхаристијском хлебу и вину. Напротив, акценат је на томе како и у којој мери су делатни кад се ставе под призму тајне вере. Основу да овако говоримо налазимо у искуству Православне Цркве где налазимо бројне примере светих који су служећи тешким болесницима остајали неповређени. Са друге стране, причешће може бити на осуду, и као такво бити узрок раслабљености, и чак смрти, ако му се недостојно приступа. На ово је још св. Апостол Павле упозоравао (1Кор 11,29-30). Међутим, овде се ради поново о тајни вере, а не о микробиолошком саставу Причешћа.

У Саборном храму у Шапцу, на празник Успења Пресвете Богородице


Ниједна невоља није трајна
Дешава се парадокс да неки оптужују Цркву да није довољно политички ангажована док други упиру прстом у њу говорећи да је превише исполитизована. Који је адекватан одговор Цркве на актуелна политичка дешавања како у времену данашњем, тако и кроз историју човечанства? Бранећи светиње, СПЦ у Црној Гори знатно је утицала на промену тамошње политичке сцене?
- Да, својеврстан парадокс је да Цркву, по правилу, за исполитизованост оптужују највише они који од Цркве траже да учествује и коментарише разне друштвене (најчешће дневнополитичке) појаве онако како то њима одговара. Црква је у очима многих који су ван њеног крила тек једна од институција присутних у неком друштву. Међутим, Црква саму себе посматра као заједницу верујућих у Христа која обитавајући у овом свету није од овога света, тј. корени су јој у царству небеском, где јој је, уосталом, и крајње одредиште. Ово практично значи да је Црква несводива на дневнополитичку раван и стога одбија да буде схваћена као инструмент било какве и било чије политике, ма како добром се она чинила. Најсвежији пример за ово су можда последња дешавања у Црној Гори. Небавећи се политиком, у геополитичком смислу речи, Црква се успротивила, како криминалном фалсификовању и отимању црквене имовине, тако и криминалном фалсификовању духовног, културног, историјског наслеђа народа који тамо живи, заузевши се притом за људско достојанство свих и свакога. То јесте суштина односа Цркве према свакој појави у друштву – чувајући себе и друге од онога што је лоше, свагда истрајавати на добру, имајући свагда Христове речи на уму: „Ја дођох да живот имају, и да га имају у изобиљу“ (Јн 10,10).
Ваша порука за читаоце „Гласа Подриња“?
- Цркви је блиска свест о томе да ниједна невоља није трајна. „У свету ћете имати невољу, али не бојте се, ја победих свет“ (Јн 16,33) Христове су речи, које нам служе као утеха у сваком тешком времену. Баш зато, са поруком наде у боље дане, поздрављамо све читаоце Гласа Подриња, како верујуће, тако и оне који нису део Православне Цркве.
М. Филиповић

Најновији број

29. јул 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa