Писани трагови кажу и да је до Првог светског рата Шабац имао два вашара, за Ђурђевдан и Митровдан. Између два рата руке су трљали продавци стоке и кафеџије. Током инфлације ‘90-их продавци су долазили са надом да ће нешто зарадити, а посетиоци углавном само шетали гледајући све оно што не могу да приуште. Таблоидизација свега у овој земљи довела је до тога да су централни медији и портали ову манифестацију свели на Венди и пијане госте под шатром
Цео свет је ове године остао ускраћен за много тога. Ипак, Шапчани могу да се “похвале” да су остали без оног по чему су најпрепознатљивији, Малогоспојинског вашара, опеваног и у песми. Мало је прилика било када је Вашар изостао, а то су биле ратне године. Прошао је шабачки Вашар кроз различите фазе током свог трајања, а како и не би када први писани трагови о њему датирају још из 14. века. Још је кнез Лазар убирао приходе од Панађура у Мачви. Гајили су и Шапчани различита расположења према Вашару, од оних да га избегавају у широком луку јер је „сељана“, па до тога да на њега одлазе током свих дана трајања, некада и више пута дневно. Писани трагови кажу и да је до Првог светског рата Шабац имао два вашара, за Ђурђевдан и Митровдан. Након Првог светског рата усталио се Малогоспојински вашар. До пре две године одржавао се на Михајловцу, да би онда променио локацију ка Старом граду.
Сваке године шабачки вашар посети неколико стотина хиљада људи из целе Србије, а ни гости из иностранства нису реткост. Последњих година највише му се радују најмлађи, али није увек било тако. Између два рата руке су трљали продавци стоке и кафеџије. Тадашња штампа забележила је да је 1940. године на вашариште дотерано 5.045 комада крупне стоке и 1.896 комада ситне стоке. Те године је поједено 302 прасета, јагњета и овце. Вашар је трајао три дана, а још првог дана је нестало пива у целом граду, па су кафеџије морале да га набављају из других градова.
Вашар је много више од тога. Место где се одлази да се види и буде виђен, где се проналазе познаници који се нису видели годинама, место неизрециве дечје среће, али и место где одрасли на пар сати забораве све проблеме у бојама, мирисима и звуцима који имају хипнотишући утицај, волели га или не
Лицидерска срца, свилене бомбоне, варјаче... препознатљив су део Вашара деценијама. Забаве најразличитијих врста, за млађе, али и старије увек су привлачиле велику пажњу. Много тога незамисливо је за данашње време, а пре само три или четири деценије било је неизоставни део ове манифестације. На шабачком вашару тако су се могле видети „жена змија“, вук, лав... Дуго је Зид смрти био једна од омиљених атракција, а и данас многи жале за њим и вратоломијама које су у њему извођене. Запамтио је шабачки Вашар тешке дане и пре короне. Током инфлације ‘90-их продавци су долазили са надом да ће нешто зарадити, а посетиоци углавном само шетали гледајући све оно што не могу да приуште. Продавало се тих година на вашарским тезгама свега онога што није било у продавници, од горива до техничке робе. Цене су биле углавном у маркама. Те инфлаторне 1993. године цена пића испод шатре била је милијарду и по динара, а цена килограма печења чак осам милијарди. Током последње две деценије Вашар највише посећују родитељи са децом. Цене вожњи нису нимало наивне, поготову ако има више деце, а један круг никад није довољан, али за њих се увек нађе, јер Вашар је једном годишње. Уз то и родитељи могу јефтино да се снабдеју. Уобичајена је продаја више пари нечега (доњег веша, чарапа, кухињских крпа) по јако ниским ценама. Међутим, купци углавном када дођу кући схвате да купљена роба не вреди ни тих ситних пара. Посебно место Вашара заузима бувљак са половним стварима. Некада су се ту снабдевали најсиромашнији, а сада је место где се могу пронаћи права мала блага. Познаваоци са добрим оком могу у наизглед кршу беспотребних старудија запазити антикварне књиге, уметничке слике, уникатне предмете за кућу... На месту где се продаје буквално све, од распарних шољица за кафу, старих ципела, бунди, кућних апарата, готово свако може пронаћи нешто за себе. Печење и свадбарски купус нигде немају укус као испод шатре. Ражњеви се неуморно окрећу, а свако прасе и јагње овог краја се пита “има ли живота после Вашара”.
Сви на губитку Нису изостанком Вашара изгубили само грађани Шапца (који су, са друге стране, тако сачували који динар у џепу). Без великих финансијских прихода остао је и Град Шабац, односно ЈКП “Стари град”, које је имало значајну добит од издавања простора закупцима тезги. Губитак је између осам и девет милиона динара. Продавци су имали инфраструктурно опремљен простор где су нудили своју робу, а посетиоци су се, уз мало среће да не падне киша. кући враћали скоро чисте обуће. Наравно и за многе продавце ово је представљао централни догађај у години и сигурну добру зараду.
Таблоидизација свега у овој земљи довела је до тога да су централни медији и портали ову манифестацију свели на Венди и пијане госте под шатром. Већ неколико година после Мале Госпојине Србију обилазе фотографије голих плесачица које играју у крилима гостима без зуба, док све то посматрају деца коју су родитељи довели на наступ неке естрадне “звезде”. Шапчане, с правом, љути оваква категоризација. Вашар је много више од тога. Место где се одлази да се види и буде виђен, где се проналазе познаници који се нису видели годинама, место неизрециве дечје среће, али и место где одрасли на пар сати забораве све проблеме у бојама, мирисима и звуцима који имају хипнотишући утицај, волели га или не. Нешто што се није променило кроз деценије трајања Малогоспојинског вашара јесте то да су се продавци жалили на слабу продају, посетиоци на високе цене, а нико се кући није вратио празних руку и пуног новчаника. Продавци долазе и сваке следеће године и сећају се да је претходне било боље. Тај ланац се не прекида и сви они сигурно једва чекају следећу годину када ће поново моћи да се сретну на старом месту, погађају око цене и свако остане у уверењу да је победио у том надметању.
