КО КУПУЈЕ ПРЕСКУПО, А ПРОДАЈЕ ЈЕФТИНО

Једини нормалан и логичан одговор је: нико. Ко би то био луд. Него супротно. Труди се и бори да прода скупо, а купи јефтино. Тако би можда било, да није наше “обрнуте економије”. Где су многе ствари супротне од нормалних економија. Тако да је одговор на питање из наслова(ко продаје јефтино, а купује скупо): (наша) држава. И то још од давних СМ времена. Кад је процветала “обрнута економија”. Сетите се само оних замрзнутих административних цена. У хиперинфлацији деведесетих. Кад су вешти трговци куповали по цео спрат Робних кућа у Београђанци. Онако ђутуре. Кад је безвредно, све ваља. Нека се нађе. Или кад је јадним извозницима, сваку марку од извоза држава плаћала по 6 динара, док се на Зеленом венцу продавала по 33 динара. Девизе, визе, изе…
Пример први. Државни “Телеком” купио “малог” кабловског оператера за 195 милиона евра. Директном погодбом. Власник члан владајуће фамилије. По више од пет пута већој цени од реалне, како кажу независне процене. Наводно, да би повећали конкурентност(читај: да “победе” СББ). Коју би много више повећали да су улагали у технолошки развој. (Да би конкурисали “Теленору”. Који има неколико пута већу продуктивност). Убрзо се открио разлог изненадне и папрене куповине. Срећни продавац је за исте паре купио две телевизије са националном фреквенцијом. У служби домовине, партије и имена и дела. Круг се затворио. Отерани Кесић и Иван Ивановић. Остала Мариника да тражи на увид уговоре. Телеком се нит у није зауставио. По сличном сценарију, платио је скоро 40 милиона евра бизнисмену, који је за те исте паре купио Курир анд цомп. Па поасле неко каже да су медији у кризи.
Пример други. Симбол престонице, палата “Београђанка” продата, на ко зна којој по реду аукцији, за 16,7 милиона евра. Мало више од 800 евра по квадрату. И то коме. Једином понуђачу. Који је основан десет дана пре аукције, са оснивачким капиталом од 100(сто) динара. Наравно, без запослених. Ако неко каже да је цена много мала, одговор је јасан. Што се ти(неки), или неки њихови “тајкуни” нису јавили па купили по ниској цени. Питање је на месту, да није оног неизбежног “али”. Да ли су се уопште домаћи “бизнисмени” смели јавити. Да само штете држави. Која је већ одлучила коме ће продати палату. Чак и наменски фирму основала. Зато не треба бринути како ће купац без “жуте банке” исплатити продајну цену и уложити у реконструкцију. Ту је мајка фирма. Ако запне, помоћи ће и држава. На пример, “Телеком” или неко друго државно предузеће пребаци мало пара да се исплати Београђанка. (Већ су на примерима “Коперникуса” и Курира” апсолвирали све финансијске аранжмане). Све у “кругу двојке”(политике). Сасвим је друго питање, што је држава(Град Београд) уопште продавала “Београђанку. Ако се већ хвали суфицитима и домаћинским газдовањем. Што Град није уложио, па згрнуо паре. Кад већ уме. По речима ПЗГ(првог заменика градоначелника). Или су ипак свесни да је држава најлошији предузетник. Где се више брине о ИМТ-у(Име ли Мене Ту) него о продуктивности и профиту.
Тако се затворио и други круг. Са горком укусом, да је држава за малог кабловског оператера платила скоро 12 пута више него што је добила за симбол престонице, палату “Београђанку”. Али је нешто и “ућарила”. Две националне телевизије са ино власницима су постале “патриотске”. Са филозофијом РТС-а из доба СМ-а. (није ни сада много другачије). У стварности не постоји, али се види на ТВ и зато постоји. Плус један читани штампани дневник
Случајно или не, баш ових дана Телеком је емитовао корпоративне обвезнице у износу од 200 милиона евра. Колико га је коштала папрена “политичка” куповина кабловског оператера. Да одржи текућу ликвидност. Коју је нарушила принудна куповина. Док опозиција тражи одговорност и уговоре на увид, власт тврди да је Телеком још и профитирао. Што ли се онда оволико задужује?!