Мајстор у времену монтера

Улица Милоша Обилића, добро знана локација једне радионице. Аутомобил се упаркирава пажљиво и власник по изласку из возила вели: „Мајсторе помагај“.
Још пре првог слога, пред муштерију, у плавим радним панталонама са трегерима, бришући руке, излази једна седа глава с наочарима, благо упалих образа.

-Добар дан, шта могу да учиним – упита Миланко Матић, најстарији активни вулканизер у граду. Разумљиво је што сте збуњени, мало ко њега познаје по имену, али надимак ће вам рећи много више, дакле, питање поставља мајстор Ланце.
-То је надимак још из основне школе, не сећам се ни ко је био „кум“, ни шта је разлог. Како би рекли, надимак се „примио“, мени постао драг и сада је право име у документима, а у свакодневној комуникацији ретко се и помене нешто осим надимка.

Неколико пута дневно, уз измене детаља, готово сваки дан, разговор с почетка приче Ланце води са својим муштеријама скоро три и по деценије. Самостални рад започео је 1987. године, на виши ниво је подигао 1991, међутим после мобилизације уследила је пауза, те је, како сам каже, континуитет започео 1992. године. Ипак, то је било само уобличавање љубави према аутомобилима и моторима која сеже колико и сећање мајстор Ланцеа.
-Мислим да сам имао десет или 11 година. Отац се мучио са Пух аутоматиком (некада врло популарни мопед – прим. аутора), није могао да га покрене, прекидао је рад и ја сам га питао хоће ли да га поправим. Насмејао се и рекао да то слободно учиним и онда је мој. Није ни претпостављао да знам шта говорим. Отишао је на посао и када се вратио, ја сам Пуха возио по улици.
Занат је учио сам, урођена интересовања претварао је у опчињеност детаљима функционисања сваког дела аутомобила или мотора, а имао је и срећу да је био први сусед старог мајстора.

-Не бих ја могао потпуно сам као дете да нешто поправим, али је поред мене била кућа деда Гаје, старог механичара са искуством из Немачке. Гледао сам како ради, без устручавања питао све што ме је занимало, он стрпљиво одговарао и док је био ту, увек спреман да помогне када год нешто нисам знао. Крао сам занат, како би рекли и стално се усавршавао, што радим и данас, то је непрекидан процес.
Као што је интересовање за аутомобиле и моторе било у њему од када зна за себе, тако је и без повода, на раскрсници између позива аутомеханичара и вулканизера, одабрао други.

-Нема неки посебан разлог. Све ме је то занимало и волео сам, како би рекли, да „буџим“ точкове, односно гуме. Многи моји познаници су били ближе механици, ја сам одабрао вулканизирање, иако познајем и механику, без ње не може.
Као и у свакој мајсторској радионици ваздухом и меморијом лебде приче накупљене током деценија. Присети их се у слободним тренуцима, прострује кроз секвенце. У времену промена, нешто мора остати непроменљиво, попут принципа, јер у том занату они могу сачувати и живот.

- Уколико нешто не може потпуно, стопроцентно да се санира, ја то не желим да радим. Немам проблем да муштерији кажем како је нешто неисплативо радити. Моја обавеза је да после интервенције, неко може сести у аутомобил, на мотоцикл и возити сигурно, бар што се мог дела посла тиче, не желим да размишљам хоће ли имати проблем због неког детаља који сам ја пропустио на точку. Гума главу чува.
Миланко Матић Ланце користи аутомобил, али истинску страст гаји према мотоциклима које готово пола века вози. Редовно прати мото трке, а ту опчињеност довотчкашима пренео је на посао и како каже, једини је у региону који је специјализован за вулканизирање двоточкаша.

-Значајно другачији посао у односу на четвороточкаше, од замене до балансирања, јер су тек ту важни апсолутно сви детаљи. Потребно је велико познавање механике, јер нека наизглед ситница може да направи озбиљне поседице. Нису у Београду, када сам ја почињао рад са мотоциклима, имали алат као ја, често су и Новосађани долазили код мене. Знам какве се све кобне несреће дешавају и највећа грешка је што многи почињу прекасно да их возе одмах купују скупе, јаке машине које нису кадри да контролишу. Попут бицикла и мотоцикл се учи да се вози постепено, корак по корак од малих ногу. Свако уме да га покрене, али не зна свако правилно да кочи.
Кроз пространства прошлости и важне вечне принципе који су усвајани некада прича лако тече. Освануло је доба информационих технологија које су стигле и у радионице, али њихова суштина је погрешно схваћена.

-Технологија не решева проблем, она убрзава процес, али не може без знања. Човек контролише и савремене технологије, не оне њега. Уколико не умете да поставите праве параметре, неће ни исход бити добар. Рецимо, машина за балансирање мора да се калибрише, ја сваке године то радим два пута, потребно је луфтове на машини довести на нулу, да би резултат био тачан. За то је потребно време, искуство, стрпљење.
Темпо живота јесте бржи, међутим знање се не може брже усвојити и зато обучавање вулканизера не може бити адекватно за неколико недеља, иако се данас врло лако многи прогласе зналцима.

-Можда ћу некоме звучати као нека старина, али млади момци не желе да науче суштину. Када неко зна да замени гуму и точак, то не значи да је мајстор. Свако може да научи да то уради за седам дана, али није у томе суштина. Мајстор мора да зна који је шраф, који је навој на сваком точку, да зна да очисти навој, припреми, користи машине, познаје алат и још много тога. Машине без знања не значе много. Имао сам два ученика, увек крећемо од најосновнијих ствари ка компликованијим, али на сваки следећи ниво смо прелазили тек када потпуно савлада претходни, почињемо од дизања аутомобила па даље...

Иако су по мерилима тржишта конкуренција, практично ривали, Ланце истиче да са већином колега има изузетну сарадњу.
-Одлично сарађујем са Радом са Камичка, шта год недостаје њему, а ја имам, ту сам, као и обрнуто. Поштен, коректан човек. Сарађујем одлично и са Владом. Познавао сам чика Свету Фрица, нажалост напустио нас је прерано Дарко Фриц одличан мајстор, душа од човека.

Занат у опасности?
Иако тенденције нису обећавајуће, нико не очекује да брзо изумре занат вулканизера.
-За сада не, али са увећањем производње хибридних аутомобила, сви су угрожени, јер се са њима муче и фабрике, односно овлашћени сервиси. То су компликовани склопови, а опет кварљиви, јер ту квалитет није подигнут. Увек кажем да лакши материјали нису донели лакше аутомобиле у односу на старе у истој класи. Старији су имали више метала, а у новим постоји по 3,4 км жице, у некима и по пола километра оптичких каблова. Замена изгледа као синоним поправке, али није – закључује Ланце.

У ветру промена изгледа да, уверен је наш саговорник, време мајстора пролази и сада је време монтера.
-То су тенденције у индустрији аутомобила и мотора. Велики произвођачи немају зараду на самом возилу које стигне са траке, њихов профит су делови и сервис. Они имају овлашћене сервисе и само тамо се могу вршити поправке, а ту раде монтери, дијагностика се утврђује компјутерски, често из других центара и запослени само следе детаљна упутства, што су у суштини замене делова, не поправке. Раније никада никоме није се кварио замајац као елемент, а онда су велики произвођачи направили пливајући замајац који мора да се мења, а то је само пример.

Док га служе вид и руке, он ће радити, син је програмер, ћерка професор на Вишој школи, одабрали су свој животни пут. Поносан на њих, отац није никада желео да им наметне било шта, јер свако наметање и морање доноси проблеме. Ради и ако се појави неко ко би могао да га наследи, биће одлично, ако не, док је њега, биће и радионице.