Цвака, цвак у варошкој химни

Прву српску радионицу за израду кола,каруца, чеза и фијакера у Шапцу је 1868. године отворио Јоца Апић, познатији као Коларица Јоца из варошке химне “Пошетали шабачки трговци”, коју је написао угледни новинар “Гласа Подриња”, почивши Драгиша Пењин. Јоца је, кажу у граду на Сави дошао однекуд из Бачке као српски добровољац. Са собом је поред жеље да се бори против Турака донео и предузетнички дух, а његова радња која се налазила на Камичку, одмах преко пута до мостића, била је по причи старијих, прва српска “фабрика” за производњу фијакера за то доба изузетно скупог и луксузног превозног средства. Данас би се фијакер могао поредити са мерцедесом (веома атрактивно и практично возило).
Подсетимо да је ово “луксузно” превозно запрежно возило добило име по француском фратру Фијакеру, који га је пронашао, а његова велика слика стајала је као грб на кући у Паризу, пише историчар Петар Јакшић.
Фијакер је у то време без сумње био мерило престижа, а куповали су га најчешће богати трговци, занатлије, лекари, политичари...
У фирми Коларице Јоце радило је неколико изузетно умешних мајстора, тридесетак калфи и бар толико шегрта. Имали су доста посла, а радња се по квалитету брзо прочула, широм земље и света. Наруџбине су стизале из Пеште и Беча.
Много тога у Шапцу из његовог “златног доба”, како га описују хроничари било је прво. Наравно, познато је да доста заслуга за то припада Јеврему Обреновићу, коме је подигнут и споменик у центру града.
Дуго су од шабачке железничке станице до Зеленог венца саобраћали фијакери. Возили су се у њима сви они који су желели и могли себи да приуште то задовољство. Калдрмом је често одјекивало оно познато “цвака, цвак” и у песму уписано. Тако је у стиховима остало до данашњих дана.
У овом времену, који многи “крсте” као ново изгубила се и калдрма и “цвака цвак”. На срећу, остало је у неким записима о старом Шапцу, песми и већ пожутелим фотографијама.
Примера ради, данас је Мачванска свадба у оквиру забавно-туристичке манифестације “Хајдучко вече” у Црној Бари, крај Дрине, незамислива без параде фијакера. Видимо их понекад и у другим манифестацијама, (да се не заборави). Често предводе данашње свадбене поворке, возећи младенце, наравно којима је то од воље и могу себи да приуште. Старијима је овај вид представљања сватова, много прихватљивији. Кажу могу без проблема да виде младу и младожењу.
Фијакера има и на спектакуларним парадама.
“Лепо за око, пријатно за душу. У сваком случају ретко подсећање на безбрижнија времена”, кажу у Туристичкој организацији општине Богатић.
Нажалост, враћајући причу на почетак, фијакери су одавно потиснути са шабачких улица које су препуне аутомобила, као уосталом и другим крајевима земље. Пратећи “ново време” и власници радњи су усмерили своје активности на поправку аутомобила, лакирање и кинђурење истих.
Носталгичне слике колоне фијакера и запрежних кола које су се из питомих мачванских села сливале у Шабац, више нема. Нема ни оне возачке линије фијакером од железничке станице у Шапцу до Зеленог венца. Понегде је могуће чути мелодију Цицварића, осетити мерак, чути старе звуке. Остало је истина у песми да штап и шешир носе два посебна фијакера.
- Разгаљују нам душу у ова неизвесна и ужурбана времена, каже унук једног познатог шабачког боема који не жели да му се име помиње у новинама.
“И све тако редом”, додаје он. Асфалтним друмовима језди све више аутомобила. Фијакери ретко.