Даме бирају

Са првим гимназијским данима излазак на корзо постао је обавеза, као и школа. Највише сам волео да се појавим на великом одмору у Гимназији, а увече испред Дома омладине, па су се многи чудили мом добром успеху, с обзиром да су ме тако често у граду виђали.
Само болест са високом температуром могла је да ме спречи да увече не изађем. Једне вечери је било толико хладно, да сам морао у капије да улазим како бих се прибрао и наставио пут до Шах клуба где је увек било препуно дуванског дима, aли топло. Капу на главу нисам смео да ставим јер су је старији момци бацали на земљу и уз гласан смех шутирали. Хтео сам да пукнем од беса када су ми са нове “беретке” отргнули наставак, говорећи да ми “громобран” ниje потребан.
Стајали смо код Дома омладине, сатима, а кући нисмо ишли ни када шетача више ниje било.
Текли cy лепи пролећни дани, а једно вече сам приметио да ме слатка девојчица из другог разреда нетремице гледа. Поверио сам се свом најбољем другу који је одмах направио план. Предложио ми је да окренем главу кад она буде пролазила поред нас, а он ће проверити да ли је то баш тако. Три вечери је мој друг проверавао, а затим сам их угледао како се држе за руку.
Престао сам да се поверавам друговима. Крадомице сам посматрао високу, смеђу девојку, која је само суботом излазила. Погледали смо се више пута, није то био обичан поглед.
Дошао је дуго очекивани викенд.
Али, како да јој се обратим? Ми се однекуд знамо! Могу ли да прошетам с тобом? Имам нешто да ти причам! Могу ли да те отпратим кући? — врзмало ми се по глави.
Следећи круг ћу јој прићи. А не, следећи! Шта ако одбије? Боље да то изведем следеће суботе. Али доста ми је ноћних комбинација, зауставићу је, па шта буде. Не вечерас! Сломљен сам, не могу више...
“Хајде, прошетај са мном, има времена до куће!“ Гледала ме је право у очи.
“Не знааам, можда, видећу... “ Ухватила ме за руку и повела са собом, а иза леђа сам чуо грају мојих другова.
“Види колика је гужва, сигурно је избила туча!“
Скоро до трка смо убрзали корак. “А не, данас је субота, свирају “Чивије“ – задихано рече мој друг. Требало је да заузмемо што боље место код улазних врата, да не би, случајно нека нова девојка незапажено прошла.
“Докле ће ова да се вуче са гитаристом?” — љубоморно смо коментарисали. Момке смо знали из града, али у време свирке они су били недоступни за нас. Ходали су меким кораком у великим ципелама са дебелим ђоном, носећи инструменте који су били гако углачани да су нас заслепљивали. Имали су дуге, чисте косе и кариране јакне које нису могле у Шапцу да се купе. Нису тражили пролаз, већ смо ми сами узмицали, правећи шпалир кроз који су они, уздигнутих глава, не гледајући на страну, полако пролазили. У једној руци држали су гитару, а у другој руку девојке, која је за ту прилику била много нашмикана. Бљештали су црвени образи и скоро тегет намазане усне.
Иако су иструменти код куће били добро наштимовани, они су их још доштимавали, па се чуо и понеки звиждук због тога. Али, први звуци лагане мелодије чинили су атмосферу пријатнијом. Знало се који ћe парови да отворе плес, а они који су тражили пуно простора за своју игру, нервирали су околинy. Девојке гитариста стајале су у једном углу, глумећи велике пријатељице, а њих нико ниje бирао за игру. У полутами су се гомилали парови, па је простора за игру било све мање.
Најнепријатнији осећај је био када девојка није пристајала на игру. “Ала ти је корпа!” — добацивали су са свих страна. То се понекад завршавало гужвом, али туче ниcy дуго трајале већ су се завршавале мирољубиво, најчешће, за столом и пићем у кафани “Гранд”.
Нисам имао смелости да бирам девојку за игру. Очекивао сам блок мирне музике и најаву “Даме бирају!”. То се десило уз бурно одобравање свих присутних. Престао сам да дишем, подрхтавао сам целим телом, стиснувши шаке у песнице.
На питање: “Јеси ли за игру?” — замало се нисам срушио.
Не знам ко је кога водио, али знам да сам чепао парове који су гунђали и склањали се од нас. Нисам препознавао свој глас. Причао сам неповезано, сам сам се зацењивао од смеха и мислим да је дубоко одахнула када је најављена пауза.
“Чивије“ су наставиле своју свирку док је мени и даље тутњало у глави.