ШТА ВЕЗУЈЕ ОПШТИНУ БОГАТИЋ И ФРУШКОГОРСКИ МАНАСТИР ШИШАТОВАЦ ?
Неугасив сјај Раваничке повеље
Камена плоча древног храма српске културе на којој је уклесан племићки грб Вука Исаковића, рођеног у Црној Бари, крај Дрине, послужио је као идејно решење за ново одличје општине Богатић
Идући у корак са променама које је донео 5 октобар 2000. године у општини Богатић Скупштина је одлучила да промени датум прослеве и уместо дотадашњег 7. август 1941. године, датума када је у акцији Мачванског партизанског одреда у Другом светском рату ослобођен Богатић, као Дан општине прославља 10. септембар 1381. године када је донешена Раваничка повеља, којом је кнез Лазар Хребељановић, својој задужбини, цркви Вознесења господњег даривао поседе. Низ топонима поменутих у Даровници, мање или више измењених, данас несумњиво потврђују чињеницу да подручје садашње Мачве од тада дели судбину Србије и њене државности.
Овом приликом, између осталог промењен је и грб општине Богатић, а за његово решење послужио је изглед сличног уклесаног у камену плочу, којим је Аустроугарска царица Марија Терезија одликовала Црнобарца Вука Исаковића за заслуге у одбрани царевине. Управо ту камену громаду чувају у древном манастиру српске духовности. Открили су је и употребили за предлоге својих мисаоних остварења, под будним оком сликара Драгана Мартиновића, једног од добитника Вукове награде.
Поменути, знаменити мачванин (Вук Исаковић) је својим доброчинством, као ктитор вечно уписан у богату историју манастира.
То је Мачване и довело пред капију вишевековног манастира на Фрушкој гори. А као непобитан доказ, служи и мала капела на брежуљку изнад манастира, задужбина Вука Исаковића, коју је урадио почивши академски сликар Драган Ђуричић из Богатића.
Капела је претрпела велика оштећења приликом НАТО бомбардовања.
- Свеједно, чињенице су недвосмислене. О поменутом постоји доста трагова на терену и данас после толико година. Власти су се смењивале у Србији и с тим у вези Шишатовац и манастир на њему је преживљавао добре и лоше тренутке. Чини ми се да је добро сведочанство о овом делу српске државе, каже угледни публициста и новинар Миомир Филиповић.
Без сумње, знаменити вођа српских граничара, мачванин Вук Исаковић, који је трагао за својом звездом водиљом је у малој капели више манастира Шишатовац потражио и нашао свој вечни мир. Он и његов брат од ујака Секула Витковић око 1740. године обновили су стару цркву, претворену у манастир. Конаци су довршени 1807. године.
За данашњи изглед значајан допринос својим доброчинством дао је игуман Вићентије Поповић.
Током окупације и после Другог светског рата, манастир је срушен готово до темеља, а све вредно одузето и запаљено. Нажалост, Срби су сами дигли руку на своју светињу, а у том рушилачком чину посебно се истицао Марко Перчин- Камењар, партизански генерал, колар из Гргуреваца, задужен за уништавање српских светиња.
Великим залагањем Игумана Пајсија, храм је поново обновљен 1988. године, а освештан осам година касније. Доктор са Хајделберга, заљубљеник манастирског живота, игуман Пајсије заклео се Богу, људима и свом епископу да ће бринути о овој светињи и то је стално чинио следећи примере својих славних дедова Никодима Сележмановића, игумана манастира Гргета и Лонгина Томића, архимандрита манастира Беочин.
Овом приликом, између осталог промењен је и грб општине Богатић, а за његово решење послужио је изглед сличног уклесаног у камену плочу, којим је Аустроугарска царица Марија Терезија одликовала Црнобарца Вука Исаковића за заслуге у одбрани царевине. Управо ту камену громаду чувају у древном манастиру српске духовности. Открили су је и употребили за предлоге својих мисаоних остварења, под будним оком сликара Драгана Мартиновића, једног од добитника Вукове награде.
Поменути, знаменити мачванин (Вук Исаковић) је својим доброчинством, као ктитор вечно уписан у богату историју манастира.
То је Мачване и довело пред капију вишевековног манастира на Фрушкој гори. А као непобитан доказ, служи и мала капела на брежуљку изнад манастира, задужбина Вука Исаковића, коју је урадио почивши академски сликар Драган Ђуричић из Богатића.
Капела је претрпела велика оштећења приликом НАТО бомбардовања.
- Свеједно, чињенице су недвосмислене. О поменутом постоји доста трагова на терену и данас после толико година. Власти су се смењивале у Србији и с тим у вези Шишатовац и манастир на њему је преживљавао добре и лоше тренутке. Чини ми се да је добро сведочанство о овом делу српске државе, каже угледни публициста и новинар Миомир Филиповић.
Без сумње, знаменити вођа српских граничара, мачванин Вук Исаковић, који је трагао за својом звездом водиљом је у малој капели више манастира Шишатовац потражио и нашао свој вечни мир. Он и његов брат од ујака Секула Витковић око 1740. године обновили су стару цркву, претворену у манастир. Конаци су довршени 1807. године.
За данашњи изглед значајан допринос својим доброчинством дао је игуман Вићентије Поповић.
Током окупације и после Другог светског рата, манастир је срушен готово до темеља, а све вредно одузето и запаљено. Нажалост, Срби су сами дигли руку на своју светињу, а у том рушилачком чину посебно се истицао Марко Перчин- Камењар, партизански генерал, колар из Гргуреваца, задужен за уништавање српских светиња.
Великим залагањем Игумана Пајсија, храм је поново обновљен 1988. године, а освештан осам година касније. Доктор са Хајделберга, заљубљеник манастирског живота, игуман Пајсије заклео се Богу, људима и свом епископу да ће бринути о овој светињи и то је стално чинио следећи примере својих славних дедова Никодима Сележмановића, игумана манастира Гргета и Лонгина Томића, архимандрита манастира Беочин.
Љ.Ђ.
Најновији број
18. април 2024.
