ОСВРТ НА ЖЕЉУ ШАБАЧКОГ АДВОКАТА СЛОБОДАНА ЛАЛА СМИЉАНИЋА ДА“ ВРАТИ ДУГ“ ЗНАМЕНИТОМ ЗЕМЉАКУ ПРОТИ НИКОЛИ СМИЉАНИЋУ
СЛИКА,КЊИГА,ИДЕЈА ЗА СПОМЕНИК
Заслужена подршка стигла из Градске управе у Шапцу. Јунаштво црквеног великододтојника, једне од најзначајнијих личности Српске православне цркве у њеној вишевековној историји, од пре више векова није заборављен ни данас
Међу бројним захтевима за финансијску подршку Управе града Шапца, приликом штампања књиге о великом проти Николи Смиљанићу, јунаку оба српска устанка, рођеном у Бадовинцима, близу Дрине око 1760. године, добио је роман „Велики прота“, шабачког адвоката, магистра права Слободана Лала Смиљанића. То је уствари уметнички доживљај аутора о свом земљаку, неустрашивом,једној од највећих и најхрабријих личности Српске православне цркве у њеној вишевековној историји. Писац у првој изјави за „Глас Подриња“, каже да је посебно почаствован разумевањем за његов труд и својеврсну жељу за „враћање дуга“ знаменитом земљаку.
На идеју је дошао бавећи се историјом своје породице, а трагове је пронашао на једном старом споменику, који је уствари камени белег проте Смиљанића који се и данас, захваљујући чувеном сликару из овог краја Милићу од Мачве налази испред цркве у Мачванском БелотићУ. Милић је у свом маниру између осталих војвода пред Мишарску битку, насликао и проту Николу Смиљанића на великом уљу на платну, слици која се налази у Шабачком музеју.
Прича почиње у селу Криваја, подно Цера, одакле су Бијуклићи кренули путем Бадовинаца и реке Дрине. Даље, Смиљанић описује путовање ове породице ка новом станишту, насељавање на новом тлу и свакодневни живот у измењеним околностима, пише између осталог у својој рецензији историчар Небојша Цвејић.
Предходно треба рећи да су родитељи проте Смиљанића били, отац Глигорије и мајка Смиљана (рођ. Станковић). Носили су презиме Бијуклић, како се и сам Никола презивао у раним годинама живота. Након очеве смрти, мајка се, заједно са свом децом, враћа у своје родно село Белотић.
Приликом градње цркве у Мачванском Белотићу, која је посвећена српском краљу Стефану Дечанском (Свети Мрата, слава знаменитог проте Смиљанића), преосвећени владика Лаврентије се поклонио мањем каменом споменику, који се и данас налази испред изграђене цркве (То је споменик проти Смиљанићу) и подсетио да се овај камени белег коначно скрасио где му је и место, а где све није био почев од старог Метковачко-Белотићког гробља у Авлишком атару, где је велики јунак сахрањен.
У народу су настале приче да су Турци при помену имена проте Николе Смиљанића, брзоплето тражили најближи пут до Дрине, а онај ко га је нашао, а само мали број њих је успео захваљујући првенствено брзим коњима, спасао се од Смиљанићеве сабље и кубуре. Прота је са својом четом јуришао у ватру љутих бојева, пркосећи балијама, а храбрећи своје момке. Један је од ретких који је преживео Бој на Рвњу, 1813. године и кобну 1814. А већ следеће године, кнез Милош га позива да стане на Дрину и брани Мачву од најезде Турака, што он са задовољством и чини, јер је много волео родни крај и никако није могао да трпи турски зулум.
Јунаштво проте Смиљанића много је помогло да победа српских устаника у Боју на Дубљу, 16. јула 1815. године буде убедљивија и потпунија.
Магистар права, шабачки адвокат Слободан Лале Смиљанић с поносом пише о свом давном претку. Прота, бележи аутор романа „Велики прота“ у љутим бојевима против Турака, није имао милости. Тако је било и у Боју на Мишару, када погуби силног и прелепог Беширева Хасу, сина неког угледног и богатог турског аге. Оста велика царевина да жали за једним неоствареним браком, а Филип Вишњић, описа овај догађај стиховима клетве Куле Кадинове, у песми Бој на Мишару.
Адвокат Смиљанић потврђује сумњу да је проту Смиљанића, далеке 1815. године у манастиру Каона отровао Марко Штитарац.
По повратку из Каоне, проти Смиљанићу позли. У то доба пачја крв се сматрала добрим леком против разних болести, али Никола није хтео да је пије, јер није желео да мрси у време поста. То га је коштало живота.
На идеју је дошао бавећи се историјом своје породице, а трагове је пронашао на једном старом споменику, који је уствари камени белег проте Смиљанића који се и данас, захваљујући чувеном сликару из овог краја Милићу од Мачве налази испред цркве у Мачванском БелотићУ. Милић је у свом маниру између осталих војвода пред Мишарску битку, насликао и проту Николу Смиљанића на великом уљу на платну, слици која се налази у Шабачком музеју.
Прича почиње у селу Криваја, подно Цера, одакле су Бијуклићи кренули путем Бадовинаца и реке Дрине. Даље, Смиљанић описује путовање ове породице ка новом станишту, насељавање на новом тлу и свакодневни живот у измењеним околностима, пише између осталог у својој рецензији историчар Небојша Цвејић.
Предходно треба рећи да су родитељи проте Смиљанића били, отац Глигорије и мајка Смиљана (рођ. Станковић). Носили су презиме Бијуклић, како се и сам Никола презивао у раним годинама живота. Након очеве смрти, мајка се, заједно са свом децом, враћа у своје родно село Белотић.
Приликом градње цркве у Мачванском Белотићу, која је посвећена српском краљу Стефану Дечанском (Свети Мрата, слава знаменитог проте Смиљанића), преосвећени владика Лаврентије се поклонио мањем каменом споменику, који се и данас налази испред изграђене цркве (То је споменик проти Смиљанићу) и подсетио да се овај камени белег коначно скрасио где му је и место, а где све није био почев од старог Метковачко-Белотићког гробља у Авлишком атару, где је велики јунак сахрањен.
У народу су настале приче да су Турци при помену имена проте Николе Смиљанића, брзоплето тражили најближи пут до Дрине, а онај ко га је нашао, а само мали број њих је успео захваљујући првенствено брзим коњима, спасао се од Смиљанићеве сабље и кубуре. Прота је са својом четом јуришао у ватру љутих бојева, пркосећи балијама, а храбрећи своје момке. Један је од ретких који је преживео Бој на Рвњу, 1813. године и кобну 1814. А већ следеће године, кнез Милош га позива да стане на Дрину и брани Мачву од најезде Турака, што он са задовољством и чини, јер је много волео родни крај и никако није могао да трпи турски зулум.
Јунаштво проте Смиљанића много је помогло да победа српских устаника у Боју на Дубљу, 16. јула 1815. године буде убедљивија и потпунија.
Магистар права, шабачки адвокат Слободан Лале Смиљанић с поносом пише о свом давном претку. Прота, бележи аутор романа „Велики прота“ у љутим бојевима против Турака, није имао милости. Тако је било и у Боју на Мишару, када погуби силног и прелепог Беширева Хасу, сина неког угледног и богатог турског аге. Оста велика царевина да жали за једним неоствареним браком, а Филип Вишњић, описа овај догађај стиховима клетве Куле Кадинове, у песми Бој на Мишару.
Адвокат Смиљанић потврђује сумњу да је проту Смиљанића, далеке 1815. године у манастиру Каона отровао Марко Штитарац.
По повратку из Каоне, проти Смиљанићу позли. У то доба пачја крв се сматрала добрим леком против разних болести, али Никола није хтео да је пије, јер није желео да мрси у време поста. То га је коштало живота.
Љ.Ђ.
Најновији број
24. април 2025.
