Инфо

17. јун 2021.17. јун 2021.
Вапај за слободом
СВЕШТЕНИК МИЛОШ ПЕТРОВИЋ О ПРАЗНИКУ ДУХОВИ

Вапај за слободом

Слобода је кључна. Мислим да је вапај за слободом почетак наше љубави и према Богу и према људима. У хришћанству, слобода и љубав се не раздвајају
У недељу прослављамо Свету Педесетницу, Духове, или Тројицe. Тога дана Дух Свети је, по обећању Спаситељевом, сишао на апостоле у Јерусалиму. Овај дан сматра се рођенданом цркве, а слави педесетог дана од Христовог Васкрсења. О Духовима, као празнику љубави и слободе, разговарали смо са протом Милошем Петровићем.

Свештеник Милош Петровић:
Основна слобода којој стреми човек је слобода од греха, био свестан тога или не


Шта празник Духови представља у животу цркве?
- Оног момента када се Христос родио, успостављена је заједница између Бога и човека, што јесте био циљ и обећање дато још прародитељима – да човек има спасење кроз јединство са Богом, а да цео свет и целокупна творевина Божја има спасење кроз човека. Спона између вечног Бога и створеног света, почев од анђела до материјалне, видљиве природе остварује се кроз Христа, а на празник Духови почиње да живи црква као заједница људи са Христом. После беседе апостола Петра у Јерусалиму, многи од присутних поверовали су и крстили се. У Јерусалиму на празник Педесетнице, долазили су Jевреји из различитих крајева света. Апостоли су били сабрани на молитви, када се, како каже апостол Лука у Делима апостолским „зачу хука са неба као дување силног ветра“ и „Дух Свети сиђе на апостоле“.Управо је Дух Свети веза која постоји између људи и Христа у Цркви, а кроз Христа са Богом. Због тога је у хришћанству основна идеја да имамо заједницу са Богом и заједницу са онима који исповедају исту веру као и ми. Црква је увек у знаку крста. Сваки човек носи свој крст. Некоме је лакши, некоме тежи, али никоме није лако. Бити човек је много тешко. Христос је постао човек и искусио све што и ми, наше проблеме, туге, радости и због тога Он једини има право да се назове Спаситељем света.



Бити човек тешко је у сваком времену. Поштовање и уважавање другог човека увек је на испиту, али имам утисак да је баш то тема времена данашњег?
- То је тема кроз целу историју. У сваком времену би нормалан однос међу људима требало да се темељи на љубави и слободи. Слобода је кључна. У хришћанству се слобода и љубав не раздвајају. Ако нешто хоћу, трудићу се да то и остварим. Ако желим да будем са неким у добрим односима, без обзира какве су његове намере и поступци према мени, трудићу се да буде тако. Да ли ћу у томе успети, не зависи само од мене, него од низа других околности, а најпре од Бога колико ће Он благословити мој труд и учинити га плодоносним. Људи су склони да верују да имају љубави према другима. Данас многи говоре о љубави према „човечанству“, а када их питате за комшију или блиског рођака, сазнате да нису у добрим односима. Такав човек нема љубави зато што љубав подразумева конкретног човека и конкретан однос према том човеку. Љубав према „човечанству“ је утопија зато што „човечанство“ схватамо на себи својствен начин, идеју“ човечанства“ пројектујемо на основу својих личних доживљаја. То „човечанство“ је наша умишљеност. Дакле, љубав према “човечанству” је љубав према самом себи, што заправо није љубав, него егоизам. Једнога дана, када то „човечанство“, према нашем мишљењу, уради нешто што не треба, омрзнућемо га више него што смо утопијски могли да га волимо зато што ћемо у њему препознати сопствене мане и недостатке. Када немамо праве љубави, не можемо да волимо ни себе. Христос каже: „Љуби ближњега свога као себе самога“. Шта ми то љубимо код себе? Љубимо Божје дарове које смо добили.

РАЗГОВОР МАРМЕЛАДОВА И РАСКОЉНИКОВА
Памтим разговор Мармеладова и Раскољникова из романа „Злочин и казна“ Достојевског, где Мармеладов говори о милости Божијој на суду и нади и поверењу у Бога. Пожалиће нас Онај Који је све пожалио и све разумевао. Судиће и опростити и добрима и злима и премудрима и смиренима. Примиће и нас овакве. И када га запитају зашто ови, рећиће зато што ниједан од ових није сматрао да је достојан. И пружиће к нама руке Своје а ми ћемо заплакати и све разумети.


Бога у себи?
- Живот који нам је Господ даровао. Најбитнији је наш покрет, наша жеља за неким, или нечим. Ако тога нема, бојим се да постајемо статични, а статичност је смрт. Динамика живота, покретачка снага сваког човека јесте у жељи коју би требало, сходно својим моћима, да остварујемо, да напредујемо корак по корак и идемо према ономе кога или шта желимо.
Рекли сте да би требало да се потрудимо да бисмо волели. Љубав и јесте подвиг. Шта је то што ми можемо да урадимо?
- Постоји врло леп текст Светог Серафима Саровског, који се зове Љуби ме такав какав јеси Наша црква и вера уче нас да је љубав Божији дар најпре,а потом и награда за наш мали труд. Мислим да у свету има много светитеља, само их ми не препознајемо. Зашто се гробља називају светим местима? Знате ли колико на нашим гробљима почива светих људи које смо ми, њихови савременици, много пута потцењивали, омаловажавли, али их је Бог, због њихове жеље и малог труда, прославио. Како каже Св. Серафим у поменутом тексту: „Немој да чекаш да будеш савршен да би ме волео“. Ниједан човек нема све врлине. Он развија таленте које му је Бог даровао и током живота стиче одређене врлине. Колико ће у томе успети зависи од његове жеље и труда, али и благослова Божјег. Он жели љубав нашег малог, несавршеног срца, да га волимо такви какви јесмо. То је пут који нас хришћане води ка Богу, кроз љубав према Њему и према човеку, не према „човечанству“.

Светитељи су имали дар разликовања духова. Умели су да препознају какав дух обитава у души човековој?
- Св. Јован Богослов каже: „Децо, не верујте сваком духу, јер није сваки дух од Бога“. Будите опрезни, јер многи ће покушати да преваре изабране. Зато се треба Богу молити да нам да снаге да распознамо или расудимо шта је од Бога, а шта није. Има људи који само чекају да се деси неко чудо. Питање је, ако се догоди, да ли је од Бога, стицајем околности или под утицајем зле силе. Зато имам резерву и саветујем људима да не траже чуда. Чудо треба да буде производ вере, поверења у Бога и заједнице са Њим, а не да вера буде производ чуда. Прво иде вера, а чудо ако Бог да, дао је, ако није, не треба га тражити, јер ћемо довести себе у искушење.


Где је почетак, односно редослед љубави? Може ли човек који не воли себе искрено волети Бога и другог човека? Или, другачије, може ли да воли себе и ближње ако не воли најпре Бога?
- Христос је рекао да без Њега не можемо ништа чинити. У свему што чинимо, требало би да се најпре на Њега угледамо. То је почетак. Не може човек да носи нешто што му није дато или да учини оно што није благословено, а да буде на добро. Човеков вапај за слободом често је погрешно усмерен. Мислим да је тај вапај почетак наше љубави и према Богу и према људима. Човек је биће поробљено, пре свега грехом, а жели да буде ослобођен. То је оно што нас притиска, тишти и не дозвољава да се остваримо онако како бисмо хтели. Из тог притиска рађа се жеља за слободом, али истинском, као начином живота и постојања, не слободом од морала, правних норми, државних закона итд... Основна слобода којој стреми човек је слобода од греха, био свестан тога или не.
Како се Свети Дух очитује у свакодневици?
- Препознати Духа Светог у себи питање је које захтева дубок одговор. Стицање Светог Духа подразумева велики подвиг у животу човековом. Он је присутан и благосиња нас када се трудимо, причешћујемо, молимо... Постоји молитва Светом Духу: Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда присутан и све испуњаваш, ризнице добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.

ПРАЗНИК ЉУБАВИ И СЛОБОДЕ
Суштина овог празника је у љубави, јер Бог је љубав. Дух Свети је дух слободе и љубави, жеље, труда, воље, свега што нам је Бог на различите начине саопштавао, што пише у јеванђељу, што се чини на литургији, као заједници вечности и времена. Све добија свој смисао у Христу Духом Светим. Отац дела све кроз Сина у Светоме Духу. Тако је створио свет и човека, по слици и прилици својој. Слика, то је човекова боголикост, а прилика потенцијал који је добио да напредује и узраста у „ меру раста Христовог“.


„Очисти нас од сваке нечистоте“. Да ли Свети дух силази у чисто срце, чисту душу, спушта се у љубав у човеку?
- Дух Свети је тајна Свете Тројице. Ми можемо да познамо Бога у Његовом динамичном односу према нама кроз целокупну историју и нашег односа према Њему уласком у цркву, крштењем и сједињењем у Светом Причешћу, али не можемо да спознамо суштину Божју. Када се молимо на почетку сваке литургије и читамо молитву Духу Светом, молимо се да сиђе и окупљени народ учини црквом, причестимо се Христом и примамо Светога Духа у себе. Да ли ћемо Га задржати зависи од тога како ћемо живети када изађемо из цркве, да ли ћемо Га сведочити у свету који није баш пријатељски расположен према Христу, цркви, верницима. Господ је рекао: „У свету ћете имати невоље, али не бојте се, ја победих свет“. Сведочење Христа животом и понашањем нимало није лако. То је изузетно тешко, јер човек је биће које пада и устаје. Пасти и остати је ђаволски, а устати и покајати се и поново кренути ка Христу је људски. Неће нам Бог замерити то што смо пали и кажњавати нас зато што смо погрешили. Када паднемо, устанимо, заблагодаримо Богу и не обраћајмо пажњу на оно што је било да нас прошлост не би прогонила. Покајање се данас сматра психолошким чином. Оно то и јесте са једне стране, али је, пре свега, промена начина живота, мишљења, усмерења, карактера... Ако желим да служим Богу, да будем хришћанин, трудићу се да сваког дана себе коригујем. Ако се човек не мења, мртав је зато што је статичан. Хришћанство је, пре свега, динамика живота и најдубљи израз наде и поверења у Бога.

М.Филиповић

Најновији број

29. јул 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa