Експонати у Савином музеју су од старих заборављених предмета, као што је пржуљ за кафу, преко значки и грамофонских плоча до новчаница из доба инфлације. Ту су ћилиме које је Савина баба својеручно откала, прадедин гуњ, чукунбабин јелек, пегла стара више од 150 година... Каже да је свирање гусала и учење историје тесно повезано, јер свака песма опевава неког јунака или догађај. “Појање треба да буде у првом плану, а гусле да прате. Сматрам да гусле треба да преносе оно што се дешава сада” каже Сава Нинковић, четранестогодишњак који свира гусле и има музеј у кући
Права је реткост када данашња деца испоље интересовање за нешто традиционално. Посебно је занимљиво када је то, у поплави Буба, Јала и жена од султана, традиционална музика, а својеврсни куриозитет да један четрнаестогодишњак данас свира гусле. Саву Нинковића смо упознали када је недавно донео бронзану медаљу са републичког такмичења у хемији. Тада су га његова учиттељица Милица Дамјановић, професори и директорка ОШ “Јанко Веселиновић” похвалили колико је свестран, те да свира гусле и у кући има прави мали музеј. Сава нас је дочекао у народној ношњи, са орденом Данила Првог на грудима. Понос на црногорске и херцеговачке корене и српску историју види се у сваком детаљу, док Сава о свом хобију говори мудрошћу одраслог и страшћу детета.
"Глас Подриња"
Експонати у Савином музеју су од старих заборављених предмета, као што је пржуљ за кафу, преко значки и грамофонских плоча до новчаница из доба инфлације. Посебно место заузима прво парче хлева које је његов деда сачувао из последњег рата 1999. године. -Музеј сам почео да правим на почетку другог разреда. Први експонати које сам унео били су ћилими које сам добио од баба. Највећи део предмета и јесте породична заоставштина. Направио сам и једну паузу од око годину и по, када сам тражио и пописивао шта бих све још желео да имам. Пре годину дана кренуо сам у интензивну потрагу за тим предметима. Нешто сам нашао, али доста тога још тражим. Има предмета које људи не желе да продају, или продају нешто што је у лошем стању, прича Сава. Када је од баба, деда и остале родбине прикупио све што су имали, дао се у потрагу на интернету. Тако сваки изложени предмет има своју причу. Ту су ћилиме које је Савина баба својеручно откала, прадедин гуњ, чукунбабин јелек, пегла стара више од 150 година... “Сингер” шиваћа машина вредела је дугог пута из Власотинца до Шапца, јер је у одличном стању са оригиналном кутијом за конце, а тако очуване предмете тешко је пронаћи. Дедин ратни хлеб, иако је један од новијих експоната, има посебну вредност. -Када је почео рат 1999. године мој прадеда је мом деди рекао да прво парче хлеба које добије сачува. Прадеда је био логораш у Немачкој и парче хлеба је за њега имало посебну вредност. Деда је заиста сачувао то парче хлеба, касније га је дао мени и до данас је ту, објашњава Сава. Међу предметима је и колекција реплика ордења: Карађорђева звезда, Бели орао и већ поменути Орден Данила Првог. Не зна тачно колико експоната има, па планира да овог лета све преброји и попише. Историјом је “инфицирао” и млађег брата Стефана, који је музеју и дао име “Чујте Срби” по чувеном делу Арчибалда Рајса. Стефан је тада имао тек четири године.
"Глас Подриња"
Сава је и сам занимање за историју успољио веома рано, још са три, четири године, Уместо “Разболе се лисица” и сличних дечјих песама, тражио је епске песме. Каже да је, док није научио да чита, налазио илустроване песме и слике повезивао са догађајима у њима. Породица није имала утицаја на ово његово интересовање. -Прва епска песма коју сам чуо била је Смрт мајке Југовића и сећам се да ме јако растужио стих “Моја руко зелена јабуко”. Такође су ме интересовале патриотске песме. Утицај на то је имала породична пријатељица Мина, али углавном сам сам то заволео и тражио те песме, каже Сава. Историју учи стално. Прво га је интересовао Први свестки рат и српски устанци, затим је своја знања проширивао на средњи век, па на новију историју, а сада га највише занима историја Срба у Црној Гори и Старој Херцеговини. То је у тесној вези са његовом другом љубављу – гуслама. -Одувек сам волео и слушао гусле, али пре неких годину дана ми се јавила жеља да научим да свирам и појем. Тако сам кренуо у Школу гусала Ђорђије Копривица у Београду. Једини сам Шапчанин у школи, која иначе има доста полазника. Планирам још дуго да похађам школу, како бих научио што више, али и због дружења, каже Сава. Не зна колико зна песама и одломака, али тај број је велики. Нема ни омиљену песму, него је више оних које сматра за најлепше. Каже да је свирање гусала и учење историје тесно повезано, јер свака песма опевава неког јунака или догађај.
Сава у Његошевој ношњи Сава нас је дочекао у народној ношћи са орденом на грудима. Ношња је направљена у специјализованој радњи у Београду, али представља реплику ношње коју је осмислио Петар Петровић Његош. -Горе је црвена, панталоне су плаве, а доњи део, односно чарапе су беле и представља српску тробојку. Овакве чарапе се у нашим крајевима не носе. Панталоне су димије које су преузете од Турака и када се рашире у струку веома су широке. Појас је јако дуг, некада и до седам метара, јер су се за њим држале кубуре. На горњем делу су токе, које су се најчешће правиле од злата, а одликовале су сваког јунака, објашњава Сава Нинковић.
-Волим песме везане за Мојковачку битку и новију историју. Гусле је тешко свирати због тога што се треба потпуно унети у свирање и појање. Док се поје стварају се слике у глави. Појање треба да буде у првом плану, а гусле да прате. Сматрам да гусле треба да преносе оно што се дешава сада. Наравно, треба неговати и стари опевани еп, Његоша и народне епске песме. Има и сада доста песника који пишу за гусле. Божо Ђурановић који је написао најпознатију гусларску песму – Смрт попа Мила Јововића, коју је чак Рамбо Амадеус обрадио, прича Сава о својим омиљеним песницима и песмама и каже да су, на његово позитивно изненађење другови јако добро прихватили ово његово интересовање. Најчешће уз гусле запоје на породичним окупљањима. Иако још увек не зна чиме жели да се бави када порасте сигуран је да ће занимање за историју остати само хоби. Размишља о томе да свој музеј једног дана отвори јавности, али и да има етно двориште у ком би уживао само он са породицоми пријатељима.
"Глас Подриња"
"Глас Подриња"
