Милан Н. Ћосић

Човек поетских поимања живота, новинар са стубаца Гласа Подриња, добар и одан пријатељ, посвећен до задњег зрнцета широке душе, отишао је да у бољем свету рецитује дане. Милан Ћосић. Био је и остаће словар своје вароши и визионарски окренут само његовим дометима. Препознатљивог шарма живео је свој и мир и немир свакодневнице. А живот га није мазио од студентских дана до израелске бескрајне ширине могућности, те зова завичаја и потом путешестија.

Остаће упамћен по летима дарованим својој библиотеци ,,Диша Атић” где је радио и као део мозаика светски штоване Јаловичке ликовне колоније. Па и то свевремено здање надахнућа обојио у њему скривеним инспирацијама дружења и стварања. Тек да се нађе, како је умео рећи. А умео се и наћи и трајати увек помало у прози и стиху, али и сновиђењу које сада боли оне уз које је походио овоземаљски предвидљиви ток. А итекако је умео и видети и предвидети. Па и сам крај већ је поделио са нама. Тако је писао Ћоса од миља:

Недеља, јутро, јесен. Ја и брат на гробљу. Фазани у ниском лету стапају се са бојама јесени. Зајебавају ловце. Ако пуцају у њих побиће се између себе. Пси лају. Они раде свој посао. Фазани у ваздуху као летећа јесен. На гробљу нема живе душе. Родитељи ћуте. Брат има споменик. Ја не журим. Ако будем могао да бирам време биће то јесен. У праву је мој кум Ивко: Ко умре у јесен, за њега нема зиме...
Вечна му слава и хвала...