Aпел за обнову Светотројичког манастира код Љубовије

Све нас је затекла вест да је избио пожар у манастиру Свете Тројице у Бјелим Водама код Љубовије. Пре неколико дана, 02. фебруара, у борби са стихијом, изгорео је велики конак, али најважније је да су сви живи и неповређени.

Према речима протосинђела Серафима Петковића, старешине манастира, претпоставља се да је пукао оџак из кога је избила ватра и запалила кровну конструкцију од чамовог дрвета. Захватила је оба спрата која су саграђена од дрвета и стигла до приземља. Материјална штета је велика.

- Пре свега желим да се захвалим на неизмерној љубави и подршци, коју имамо од самог почетка рада овог манастира, па кроз изградњу новог конака до откупа имања. А сада још више после трагедије, која нас је снашла. За само неколико дана јавило се много људи и послало помоћ преко наших манастирских рачуна а многи су и дотрчали да нас утеше и донесу лично своје прилоге, поручио је отац Серафим.

Сви који желе да помогну обнову конака манастира код Љубовије вођеног једним од ретких духовника данас, могу да уплате средстава директно: Манастир Свете Тројице, број 160-549775-42, са назнаком за последице пожара.

Такође, динарска средства могуће је уплатити и на рачун СПЦ Епархија шабачка, број 325-9500600032738-97, са назнаком за обнову манастира у Бјелим Водама. За девизну уплату, детаљне информације објављене су на сајту Епархије шабачке.

Наше одушевљење овим манастиром и његовим игуманом Серафимом исказали смо у Гласу Подриња (02. Јули 2015, бр 3531). Тада смо апеловали да се конак сагради, а сада да се обнови. Живот.
Верујемо да је прави тренутак да поновимо делимично измењен текст, у скраћеној верзији.

СВЕТЛОСТ НА БЈЕЛИМ ВОДАМА
Екипа „Гласа Подриња“ упутила се пут манастира Свете Тројице у Бјелим водама код Љубовије да види оца Серафима о коме сви причају. Стигли смо на таман на време, на почетак Свете литургије и осетили нешто што дуго нисмо. Потпуни мир. И радост, другачију од свагдашње, и овосветовне, и белосветске.
Јеромонах Серафим молио се Богу усрдно, не журећи нигде, да се разуме и одзвони свака реч молитве, обављајући свету дужност свестан одговорности на коју је позван. „Три и по сата“? Запрепастили смо се. „Да нисте погрешили? Погледајте поново.“ Нису погрешили. Толико је трајала литургија, а ми смо имали утисак да смо мало пре тога чули: „Благословен Бог наш...“

После службе, људи су се окупљали на једном месту и чекали. „Шта се дешава?“, питали смо се? „Отац Серафим исповеда“, рекли су нам припремљени на оно што нисмо очекивали - дуго чекање. И тако смо, непланирано, али, засигурно не и случајно, провели читав дан у манастиру и упознали братију, и типик, ручали и вечерали, „не дај Боже да неко гладан оде из манастира“, потапали се у купељ, „упецали се“ на предлог брата Јове да пробамо манастирску са љутом паприком , „добра је за све“, једва преживели и зачули смех: „Е сестро, и Ева је била радознала“. Ни то нисмо дуго доживели. Срдачност и руке раширене за сваког. У међувремену, игуман Серафим је исповедао људе сатима, без паузе, без да воду попије, слушао је туђе патње до касних вечерњих сати. Ни то нисмо никада видели, а није баш да нисмо ходочастили, да неко толико времена и пажње посвећује знанима и незнанима, да сведочи Спаситељев одговор на питање: „Ко је ближњи мој?“

- Оче, јесте ли много уморни?, била је прва реченица коју смо му упутили.
- Нисам уморан, на исповести добијам благодат као на литургији, кратко је одговорио, а благодат је љубав Божја. Господ је извор бесконачне љубави и кад се прикачимо на тај извор, што више дајемо, више и добијамо. И то не може да се потроши.

Од Михајла до оца Серафима
Михајло Петковић, инжењер електротехнике, рођен је у Београду, у згради поред чувене кафане „Код знака питања“, где је била прва српска апотека и прва пошта, а сад се бави „некаквим порукама“, каже кроз осмех, и „лековима, духовним, као апотекар“. Преко пута те зграде је Саборни храм, у чијој се порти играо као дечак, али, то није био почетак његовог црквеног живота. Господ га је дотакао када је, као некрштен, дошао у цркву као појац. А звали су га зато што је лепо певао. Други важан тренутак на његовом путу било је читање Светог Писма, а после житија Светог Саве, дефинитивно је пожелео да се крсти.

- Имао сам 33 године када је, мене и моју ћерку Милену, владика, тада јеромонах Атанасије Јефтић крстио у манастиру Ваведење у Београду. Пре тога сам постио 42 дана на води, нисам знао да нисам морао (смех), а после крштења, седам дана ми осмех није силазио са лица.

Али, далеко од тога да је све било лако у надасве богатом животу овог човека, са чијег лица се очитује тиха радост.

Као брачан човек, отац троје деце, после распада породице у Канади у којој је живео неколике године, одлучио је да се замонаши. Но, чекао је да сазри време, да деца довољно одрасту. У међувремену је појао на свакодневним богослужењима по грчким црквама.

- Семе тог тренутка је давно посејано. Кад сам прочитао житије Светог Саве, нисам пожелео само да се крстим, него сам помислио како бих волео да умрем као монах. Но, то је била тренутна жеља на коју сам касније заборавио. Дефинитивну одлуку сам донео кад сам се вратио из Јерусалима.

Протосинђел Серафим, монашки постриг је примио у Грчкој цркви у Њујорку, желео је да постане светогорски монах, али је Господ имао другачије планове.

- Када сам живео у Грчкој, Владика Лаврентије је послао децу из Азбуковице на летовање, у црквено одмаралиште. Био сам са њима, водио их на Метеоре и у Солун код Светог Димитрија...Тада су се деца по први пут исповедила, ишла су редовно на јутарње и вечерње молитве. Помислио сам: „Шта ја радим у Грчкој, овде има много више свештеника и монаха него у Србији.

И тако је, на предлог Владике Лаврентија, а на инсистирање деце која су са њим летовала, дошао у Шабачку епархију.

У међувремену, ктитор Карађорђе Ристановић подигао је манастир на имању својих родитеља, цркву и мали конак. Отац Серафим је дошао на освеђење тог конака и остао.

У почетку је био сам, на свакодневну литургију долазили су му млади из Вранића, где је служио неколико месеци пре него што је дошао у манастир Свете Тројице.

Од доласка оца Серафима 2005. године, манастир је заживео, долазе људи из Љубовије, Бијељине, Шапца, Зворника, Братунца, Ваљева, Ужица, Пирота., Америке... Одасвуда.
Отац Тимотеј, који је био сабрат манастира, пре упокојења, започео је, уз помоћ Карађорђа, градњу новог конака. Иако није довршен, конак је пун људи који спавају у свим просторијама.

Нашао сам једног Флавијана
Александар Торик аутор је романа „Флавијан“, који је написан као нека врста приручника за православне почетнике, али је много више и дубље од тога. У првој од неколико књига, на основу познанства са многим свештеника и њихових искустава, дао је модел правог пастира. Када је упознао оца Серафима, рекао је: „Нашао сам једног Флавијана“.

М.Филиповић