Ћуди баба Марте

У Посавини од села до села предања ткају приче о баба Марти. Од оне свима знане да је позајмила дана дане од априла, и себи сличну бабу, замрзла са све јарићима. До помало и шаљиве данашње приче у којој су укинута годишња доба а у тим предањима баба је све више. То беседи витални и времешни некада домаћин а сада воли рећи и сам баба.

У селима су се ћилими предања низали а губер који би одбранио од ћуди баба Марте сада се преточио у најлон да украде од зиме и донесе прве приходе селу. И ту су приче подељене. Све се сломи преко сеоских леђа где се омркне и осване на њиви или уз стадо и некада и сада. Само онај ко је живео на селу разумеће поенту приче.

Али вратимо се злој баба Марти и ћудима људи. И ове зиме сво је зло сипала али ни налик летима из којих стижу предања. У селима уз реке дотекле приче више за рубрику веровали или не. И то баш сад када је веровање у те дане превагнуло на минус. Бака која је деци спремала фруштук пред пут у скамије и плела чарапе, шалове и капе умела је рећи да се зима у кости увуче лако а тешко их напушта. Огрев и векна хлеба су темељ дана, памте се и сада њене речи. А пусти сирома је увек био на нишану свакаквог зла. Са бројном чељади, из прича ђедова, имао мале шансе да га зима не затекне у зао час баш око баба Марте.

Остајало се без огрева јер зиме беху и дуге и јаке. Нису умеле посустати. И тако и Јеврем са својом Пеладијом гледао у туце деце. Све једно другом до уха. А чатрља беше невелика, огњиште у првој одаји и део који се грејао за децу и старије. Остали спавали на слами уз огњиште које се није гасило. Кад се уграби леп дан санкама се ишло у дрва и то суве огранке и по које дебло а онда на дрвљаник одлагало у купе да се дрво пре осуши и теже пропада од зуба времена. И тада и сада само се плашећи ћуди баба Марте. А она вребала...

Имао Јеврем ћер мезимицу па јој од миља даде име по прабаби Данојли. Била му је као син и вазда је са собом водио. Па и у дане око баба Марте поведе је у луг да оборе пар сасухлих брестова да се изборе са зимом. Ухрањени дорат копао рупе у снегу а леденице се хватале од паре коју је у снази избацивао уз рзање. Беше мало ославило и сунце просто огрејало кад узеше ужинати. Пође Данојла по воду до бунара испод шумарка уграбивши заузетост оца оштрењем секира. Снег сакрио и бунар па несрећна девојка упаде у студен воду не стигавши ни да реч изусти. Ближио се сутон па отац потражи где му је мезимица угледавши трагове ка бунару. Пресече се и заплака па покуша да је дохвати и из воде извуче али му нога омакну па се и сам нађе у подубоком бунару. Тек предање вели да сељани више нису пили воду са тог бунара који се и сада зове, сузе оца и ћери. Такви беху и баба Марта и дани којима је пркос показивала а у летима када се из затрпаног бунара појави вода сељани су уз крст зборили да слути неко зло.

Несрећни отац и лепота девојка су остали у предању да трају и име им се спомиње а зиме из тих времена да сведоче о складу природе када су брестови пуцали у зимским ноћима од мраза. Старији се сећају да су и тадашња лета окупљала чељад која су се играла у топлој води после пљуска. Од свега оста само баба Марта на размеђи скоро несталих зима и времена. Некад било сад се само приповеда.