Вакуум

Кад год човек престане да ослушкује унутрашњи глас који му шапуће на коју страну би требало да крене, живот лако може да се преобрази у непознате пределе без наде. Епилог је увек исти: човек престане да препознаје и сопствени лик у огледалу. Главна јунакиња овог романа обрела се управо у таквим пределима. Упркос свим настојањима да прихвати дате околности и пронађе у њима смисао, уследио је тренутак у којем је схватила да ништа у њеном животу није њено.

Како кренути даље након што признамо себи да су све наше одлуке биле одраз несигурности и недостатка храбрости да саслушамо глас у нама, да погледамо истини у очи и запутимо се тамо где смо одувек желели да стигнемо? Ова прича увериће вас у то да и тумарања могу бити пут до спознаје.

Реч „вакуум“ најближе бисмо могли одредити као празан простор. У овом роману та реч добија и многа друга значења, али једно не губи: вакуум је међупростор између бити и не бити. Хамлетовско питање бити ил’ не бити одзвања више од четири века. Ипак, и данас је величанствено то што свако од нас има прилику да на то питање да сопствени одговор. Вакуум је прича о томе.