Живот на кожи

Када Цезар оде у Америку то није исто као кад у Америку оде неко ко није Цезар, јер он оде у Лујвил, град који је добио име по Лују Четрнаестом, а он је надимак добио из ината, или немоћи, до што му дође на исто, када је прозивао Владу комшију који је живео у зградама где и Мила Томић: „Џомбусееее, дебусеее...“, а он му наочиглед Пићка и Гице Лоптице узвратио: „Шта ти хоћеш, твој ћале предаје историју, Цезаре један!“. Сви су одмах прихватили, а њему никад није засметало то што је Цезар.
Слободан Давидовић рођен је родне ‘67 године у Шапцу. Син је просветних радника, Миливоја и Јаворке, наставника у Милевиној школи, чија предавања и данас живе у сећању бивших ученика. По завршеној средњој школи, обрео се на Машинском факултету, који је завршио у року и са завидним просеком. Оженио се Вишњом, ћерком професорке Јеле која је предавала филозофију у Гимназији и запослио у Канцеларији УН. Живот у Београду, на Карабурми, преокренуо се 2011. године, када су Давидовићи одлучили да живе „преко баре“. По добијању Зелене карте, два пута су покушали да живе у Америци. Други пут им је успело.

- Један од разлога због којих смо одлучили да одемо у Америку, можда највећи, био је недостатак перспективе и реда, непредвидивост живота у Србији. Имали смо добре послове, али нисмо могли да напредујемо у каријери, нити је било изгледа да ћемо пронаћи нешто што би нас више испуњавало. На Карабурми, где смо живели, владао је хаос у смислу (не)поштовања туђег простора и права. Имали смо дилере хероина на спрату, налазили игле у паркићу код зграде, устајали мртви уморни зато што су људи правили журке радним данима до дуго у ноћ.... Када смо били на врхунцу незадовољства, добили смо Зелену карту.

НАВИКЛИ НА НАСИЉЕ
„У крају где живимо, ретко се дешава нешто проблематично. Међутим, догодило се да су двојица малолетних младића налетела на момка који је шетао са девојком. Тражили су кеш. Момак је имао двадесет долара код себе. Док им је давао новац, извукао је пиштољ, али су клинци били бржи. На месту је остао мртав, а они су побегли. Старији је вукао млађег до кола и одвезао га до западног Лујвила, у гето, где је пронађен након два дана, још увек жив. Толико вреди живот у гету. Мене је више запањила реакција: „Слично се десило и пре годину дана, али живот због тога неће стати“. Ни трунке оправданог страха, нити било какве емоције. Људи су се тамо навикли и то је оно што је застрашујуће.“

Најпре су отишли у Њујорк, а потом у Синсинати (Охајо) код Вишњине сестре и зета, где су остали три године. Цезар је у старту добио посао програмера, али је Вишња морала дуго да чека. На њену упорност добијала је одговор да је као грађевински инжењер преквалификована за многе послове. Одлучила је да похађа курс енглеског језика у библиотеци, где је упознала људе из разних делова света и стекла пријатељицу, Енглескињу Триши, која обожава Новака Ђоковића. У библиотеци Синсинатија, Давидовићи су се спријатељили и са Барбаром и Ричардом, који добро познају нашу историју и прилично им је јасно кроз шта смо прошли деведесетих година и шта смо доживели од Амера. У Лујвилу живе протеклих седам година.

- Граница између Лујвила и Охаја је фиктивна. Северни део од реке Охајо дели две државе. Старији део Синсинатија, Риверсити, налази се у Кентакију, али се сматра делом Синсинатија. Истог момента када се пређе мост, види се разлика. У Синсинатију живе потомци Немаца који се препознатљиво облаче. Баш као што смо их упамтили кад смо одлази на летовање у Хрватску – са белим чарапама на сандалама, тако тамо излазе на вечеру у ресторан као да су пошли на џогинг. У Кентакију су сви рок звезде и делују много занимљивије. Основна разлика је што су људи мртви озбиљни у вези са својом лудошћу, имају додира са дрогом и оружјем, углавном су опасни момци. Далеко од тога да су сви такви, али је добро бити опрезан.

Када ме питају како је тамо, увек кажем: „И добро, и лоше“, Фото: "Глас Подриња"

Живот овде и тамо,предности и недостаци
- Када ме питају како је тамо, увек кажем: „И добро, и лоше“. Имамо срећу што смо обоје комуникативни и имамо пријатеље. За мене је јако лоше то што много времена проводим у аутомобилу, а тамо је вожња руски рулет, као на нашој ибарској магистрали. Хвала корони што нам је донела могућност рада од куће, две недеље месечно. Јако је лоше то што има много насиља и што сви могу да носе оружје. И овде је појачано насиље, али разлика је у томе што се овде људи јеже на овај тренд, а тамо недостаје емпатија и свест да би то требало зауставити. Овде ми је сметао живот на Карабурми, а тамо неко може да ти упадне у кућу, да те опљачка и убије. Добро, мало претерујем, много зависи у ком делу града живиш. Ми смо у мирном делу, нико нам није засметао, нисмо имали проблема. У другим крајевима града је другачије.

Предности су везане за посао, за добру организацију и ефикасност. Код нас знамо како је што се тога тиче.

- Овде све зависи какав је неко човек и да ли хоће да ти изађе у сусрет, често је повуци-потегни. У Америци ако хоћеш да радиш, радићеш, ако нећеш, има ко хоће. Ту настаје сурови део. Најмањи проблем је ако се неко прави луд, или ако је навучен на нешто, сви имају право то да раде, али ако не испуни свој део посла, улица му не гине. Проблем је што се лако добијају кредити, али се и посао, највише због здравствених разлога, лако губи и човек може да остане без ичега. Тамо је највећи страх од губитка здравља, самим тим и куће, новца, сигурности.

Недостаје ми да прошетам шабачким улицама, да проћаскам са неким, или бар сретнем људе које познајем

На питање да ли се покајао, одговорио је кратко и одречно зато што им је Америка даровала Александра. После бројних покушаја са вантелесном оплодњом и изјавом српских лекара да никада неће моћи да имају децу, једног јутра, без икакве најаве, ниоткуда, догодило се да је тест за трудноћу био позитиван.

- За једног атеисту, највише што могу да кажем је: „Свевишњи, хвала ти“. Планирали смо да зарадимо новац и поново уложимо у вантелесну оплодњу, када нам се догодило чудо. Обоје верујемо да се Александар не би родио да смо остали да живимо у Србији. У Америци смо почели да живимо другачијим ритмом, који нам је пријао, Вишња дуго није радила, опустила се, ја сам почео да играм фуцу после дуго времена... Убрзо након Алексиног рођења, добила је понуду за посао. Све је дошло на своје место.

РАНА АМЕРИЧКОГ ДРУШТВА
„Ако се човек разболи у позним годинама и дуже време одсуствује са посла, онда све у шта је цео живот улагао за годину дана може испари. И то је рана друштва у коме нису ствари дефинисане онако како смо навикли - да постоји одређена доза хуманости. Посао, кућа, новац - те ствари се тамо јако лако изгубе. Врло лако. И човек се нађе на улици, ако извор пресуши, а алтернативних извора угланом нема. Код нас је другачије. Све је близу, а они који се нису снашли у граду, отишли су у село код рођака и наставили да живе свој живот.“

Ипак, носталгија има своју причу.

- Да ли ми недостаје? Наравно. Наопако. Немогуће. Недостаје ми да прошетам шабачким улицама, да проћаскам са неким, или бар сретнем људе које познајем. Недостаје ми опуштеност. Што сам старији, то је све више изражено. Крај где живимо је прилично миран и има тротоаре (којих иначе има мало, у центру града, али су резервисани), школско двориште где се деца играју и где је Алекса научио да вози бицикл... У том крају има деце која се одмах здруже, међутим не виђају се у нечијој кући. Спријатељили смо се са паром који има клинце сличних година. Када бака изнесе колаче за своје унуке, обавезно послужи и Алексу.

Верујем да сви живимо најбоље што умемо. Доносимо одлуке у младим годинама, а у зрелим резимирамо. Искуство је најбољи учитељ. Живот на кожи.
- Драго ми је што сам имао прилику да рекапитулирам све што сам до сада прошао. За мене је овај разговор исцељујуће искуство.

Ave Цезаре, видимо се догодине!