Фото: Драган Максимовић
Лена Ковачевић, извођач, композиторка и текстописац
Јединствена непоновљива комуникација
Приче о Шапцу и Мрђеновцу су део ње и долазак овде је емотивни повратак на локације које су је посредно градиле. Комуникација извођача и публике је уникатна, непоновљива, недокучива. Музика иска сензибилитет
Једном када напустиш родни град све улице света биће ти исте и у свакој ћеш имати осећај привременог боравка чекајући тренутак да се вратиш тамо где те одавно нема и где те нико не чека, написао је давно наш драмски писац Душан Ковачевић говорећи о детињству, посветивши редове граду где упознао писану реч, заволео књижевност и поставио прве основе професије у којој ће достићи славу. Његова кћи Лена остала је у сфери уметности, она инспирише гласом, а сваки долазак у Шабац има посебну ноту и емоцију која није лако описива.
-Најлепше успомене отац носи из детињства, бескрајно много прича је везано за тај период у животу и оно је имало утицај на њега и у стваралаштву и на сваки други начин. Одрастала сам уз приче о бака Љубици, која му је била велика инспирација и уз мајку Марију и садашњу супругу, моју мајку, најважнија жена његово живота. Када помислим на Шабац помислим на њу, а сетом је обавијено свако његово сећање на Шабац и Мрђеновац, те иако нисам рођена овде, те локације су постале део мене и онда долазак носи ту искру доласка кући, доласка на место које је изградило бескрајно драгу особу и део је мог стасавања. Сваки долазак је испуњен сетама и емоцијом коју не проналазим на другим местима - присећа се на почетку приче за ваш и наш лист Лена Ковачевић, композиторка, текстописац, извођач и кантаутор који је недавно наступила на сцени Шабачког позоришта.
Простор, акустика, квалитет озвучења, тренутак обликују утисак о концерту, међутим који је тај кључни фактор што прави разлику у квалитативном смислу?
-Добар концерт настаје кроз комуникацију, најпре на сцени. Кроз добру сарадњу заједно стварамо магију. Не постоји за мене нешто што више опчињава од размене вибрација између нас и публике. Када бих се бавила физиком верујем да бих управо то прво испитала, шта је то што ми дајемо публици и то што нам она враћа, која је то врста вибрације. Управо та конверзација чини концерт добрим. Та конверзација је јединствена, непоновљива на исти начин и она ствара општи утисак. Наравно да и детаљи имају свој удео, но суштина је у том невидљивом, а опет тако снажном и прожимајућем између публике и извођача. На почетку каријере људи долазе на концерт из знатижеље, кроз нумере упознају и ваше стваралаштво, међутим касније, када се позиционирате, песме су познате публици, но слушаоци долазе трагајући за емоцијом коју можете и морате да им дате.
Музика уме да буде и проблем и решење. Души и у дану када јој није до песме, тражи баш песму као једино решење.
-Бавим се божанственом професијом где се лепота крије управо у томе да вам је до песме и када вам се не пева. Можда већина музику везује за весеље, али ми као и глумци музику повезујемо са покретом. На сцени и у публици је свеприсутна размена енергије. У тој размени се поново успоставља нарушени баланс.
Вечно је питање да ли је свака музика за свакога. Да ли је музика та која прави разлику или је појединац затворен за одређен звук.
-Музика не бежи од човека, свака добра музика има место у свачијој души, али је потребно да индивидуа има сензибилетет за њу како би је прихватио. Прихватање одређене врсте музике подразумева одрастање у одређеној средини, особине које су креиране, друштво с којим се проводио време. Сви ти аспекти изграђују појединца и његов укус и самим тим одређен звук остаје непознаница човеку. Због тога је важно понудити сваку мелодију као могућност. Нисам класичан џез музичар, одавно смо у сфери ближој поп музици, али ми је драго да је уз моје име толико пута споменут џез, те и на концертима посетиоцима „провучете“ Колтрејна и друге ауторе које нису упознали, а онда то вече бар неки схвате да су им они ближи него што су мислили.
За ствараоца најмагичнији је почетак, тренутак када започиње креацију на бази идеје, не знајући куда ће га овај пут она одвести. Може ли се предвитети шта доноси наредни албум?
-Када саберете све утицаје онога што тренутно свирамо и утицаје онога што смо већ прошли води нас у правцу онога што би могло бити даље. Обожавцам шансоне, већ песма „Кафе“ је шансонаста и тај правац ме снажно вуче, али шансоне у поп маниру. У иностранству сам наступала изводећи управо њих у пратњи сјајног симфонисјког оркестра. На другој страни размишљам о стилу каквог није било на претходном албуму, али не дијаметрално различитом, већ компатибилном уз мало различит карактер, ритам, мелодије. Албум је започео обрадом, али ће преостали део бити сачињен од оригинала и радујем се снажно и да ја компонујем и да имам песме других аутора.
Много пре прве нумере коју музичар створи кроз њега прође мноштво утицаја различитих праваца обликујући га у уметничком смислу. Какав звук је прожимао досадашње стваралаштво Лене Ковачевић?
-Расла сам кроз класичну музику, у шестој години сам уписала клавир осећајући додире класичне музике. Апелујем на све родитеље да уколико виде и зрно талента, односно жеље код детета да испитује одређени звук, било који инструмент да га охрабре и буду потпора томе. Кроз звук може пронаћи себе и свој израз. Временом је велики утицај на мене оставио пет година старији брат који је понудио врло широк опсег, од Рамонса, Битлса, Стонса, Ленија Кравица, преко инструменталне музике, попут Жан Мишел Жара, до традиционалне музике, одличног духовног звука. Он је био мој први музички едукатор, музички прозор у свет и донео је нови утицај који се касније одрази у личном стваралаштву.
Има ли свако доба музику која је његов печат?
-Поклоник сам ретро звука, заљубљеник у Ал Жероа, Ђино Ванелија, Боби Мекферина, врхунски уметници који нису толико познати. Та фузија џеза и попа је опчињавала. Током студија сам слушала музику седмадесетих, осамдесетих, електропоп, потом сам пронашла спону са групом Полис, још раније Каунт Бејсијем, Френком Синатром, увек ме је вукла та, условно говорећи прошлост. Свако доба има своју музику, данас је то претежно реп, другачији од оног деведесетих, али не брише трагове претходних које су имале квалитет.
-Најлепше успомене отац носи из детињства, бескрајно много прича је везано за тај период у животу и оно је имало утицај на њега и у стваралаштву и на сваки други начин. Одрастала сам уз приче о бака Љубици, која му је била велика инспирација и уз мајку Марију и садашњу супругу, моју мајку, најважнија жена његово живота. Када помислим на Шабац помислим на њу, а сетом је обавијено свако његово сећање на Шабац и Мрђеновац, те иако нисам рођена овде, те локације су постале део мене и онда долазак носи ту искру доласка кући, доласка на место које је изградило бескрајно драгу особу и део је мог стасавања. Сваки долазак је испуњен сетама и емоцијом коју не проналазим на другим местима - присећа се на почетку приче за ваш и наш лист Лена Ковачевић, композиторка, текстописац, извођач и кантаутор који је недавно наступила на сцени Шабачког позоришта.
Добар концерт настаје кроз комуникацију, најпре на сцени. Кроз добру сарадњу заједно стварамо магију
Простор, акустика, квалитет озвучења, тренутак обликују утисак о концерту, међутим који је тај кључни фактор што прави разлику у квалитативном смислу?
-Добар концерт настаје кроз комуникацију, најпре на сцени. Кроз добру сарадњу заједно стварамо магију. Не постоји за мене нешто што више опчињава од размене вибрација између нас и публике. Када бих се бавила физиком верујем да бих управо то прво испитала, шта је то што ми дајемо публици и то што нам она враћа, која је то врста вибрације. Управо та конверзација чини концерт добрим. Та конверзација је јединствена, непоновљива на исти начин и она ствара општи утисак. Наравно да и детаљи имају свој удео, но суштина је у том невидљивом, а опет тако снажном и прожимајућем између публике и извођача. На почетку каријере људи долазе на концерт из знатижеље, кроз нумере упознају и ваше стваралаштво, међутим касније, када се позиционирате, песме су познате публици, но слушаоци долазе трагајући за емоцијом коју можете и морате да им дате.
Музика уме да буде и проблем и решење. Души и у дану када јој није до песме, тражи баш песму као једино решење.
-Бавим се божанственом професијом где се лепота крије управо у томе да вам је до песме и када вам се не пева. Можда већина музику везује за весеље, али ми као и глумци музику повезујемо са покретом. На сцени и у публици је свеприсутна размена енергије. У тој размени се поново успоставља нарушени баланс.
Вечно је питање да ли је свака музика за свакога. Да ли је музика та која прави разлику или је појединац затворен за одређен звук.
-Музика не бежи од човека, свака добра музика има место у свачијој души, али је потребно да индивидуа има сензибилетет за њу како би је прихватио. Прихватање одређене врсте музике подразумева одрастање у одређеној средини, особине које су креиране, друштво с којим се проводио време. Сви ти аспекти изграђују појединца и његов укус и самим тим одређен звук остаје непознаница човеку. Због тога је важно понудити сваку мелодију као могућност. Нисам класичан џез музичар, одавно смо у сфери ближој поп музици, али ми је драго да је уз моје име толико пута споменут џез, те и на концертима посетиоцима „провучете“ Колтрејна и друге ауторе које нису упознали, а онда то вече бар неки схвате да су им они ближи него што су мислили.
-Када саберете све утицаје онога што тренутно свирамо и утицаје онога што смо већ прошли води нас у правцу онога што би могло бити даље. Обожавцам шансоне, већ песма „Кафе“ је шансонаста и тај правац ме снажно вуче, али шансоне у поп маниру. У иностранству сам наступала изводећи управо њих у пратњи сјајног симфонисјког оркестра. На другој страни размишљам о стилу каквог није било на претходном албуму, али не дијаметрално различитом, већ компатибилном уз мало различит карактер, ритам, мелодије. Албум је започео обрадом, али ће преостали део бити сачињен од оригинала и радујем се снажно и да ја компонујем и да имам песме других аутора.
Много пре прве нумере коју музичар створи кроз њега прође мноштво утицаја различитих праваца обликујући га у уметничком смислу. Какав звук је прожимао досадашње стваралаштво Лене Ковачевић?
-Расла сам кроз класичну музику, у шестој години сам уписала клавир осећајући додире класичне музике. Апелујем на све родитеље да уколико виде и зрно талента, односно жеље код детета да испитује одређени звук, било који инструмент да га охрабре и буду потпора томе. Кроз звук може пронаћи себе и свој израз. Временом је велики утицај на мене оставио пет година старији брат који је понудио врло широк опсег, од Рамонса, Битлса, Стонса, Ленија Кравица, преко инструменталне музике, попут Жан Мишел Жара, до традиционалне музике, одличног духовног звука. Он је био мој први музички едукатор, музички прозор у свет и донео је нови утицај који се касније одрази у личном стваралаштву.
Има ли свако доба музику која је његов печат?
-Поклоник сам ретро звука, заљубљеник у Ал Жероа, Ђино Ванелија, Боби Мекферина, врхунски уметници који нису толико познати. Та фузија џеза и попа је опчињавала. Током студија сам слушала музику седмадесетих, осамдесетих, електропоп, потом сам пронашла спону са групом Полис, још раније Каунт Бејсијем, Френком Синатром, увек ме је вукла та, условно говорећи прошлост. Свако доба има своју музику, данас је то претежно реп, другачији од оног деведесетих, али не брише трагове претходних које су имале квалитет.
Д. Б.
Најновији број
25. април 2024.
