Пријатељство веже за гимназијске даске које живот значе

Из седмомесечних проба и дружења развила су се пријатељства, стекло самопоуздање, трема и страх од јавног наступа ишчезли на бини, препознали се потенцијали, таленат, научио језик. Једно другом су били подршка, учествовали у креирању комада и тако је настала круна заједничког рада- представа на енглеском језику „My life with Boss“ премијерно изведена почетком априла у Шабачкој гимназији. Играју: Никола Павковић, Ангелина Вуковић, Лена Ђурић, Невена Пантелић, Милић Лукић, Мила Јеликић, Давид Васиљевић, Лазар Јованић, Теодора Јовановић, Вук Михаиловић, Огњен Борота и Ленка Ковић. Плакат и фотографије радили су Тамара Јовановић и Мина Јовановић. Аутор текста и режије је професорка енглеског језика Ана Јеликић, која је на истој мисији протеклих 18 година.

Фестивалска признања
Све je почело када је шабачким гимназијалцима на VHS касети пустила снимак свог учешћа у школској представи када је била ђак, а они пожелели да и сами буду део једне такве приче. За сваког ко је желео морала се наћи улога, а ниједан комад није био одговарајућ, па је узела оловку у руке и сама написала нови.

-Колико имам заинтересоване деце, толико улога морам да осмислим, у складу са тим шта ко може да изведе. Школа подразумева сталну спремност на промене, па се дешава да некад прво напишем текст, па касније изаберем децу. Тематика је везана за ограничења у смислу сценографије, комад се игра на једном месту и морам да осмислим шта је згодно да се изведе. Kостими морају да буду на неки начин практични, да могу лако да се нађу, да се не шију или купују. Циљ ми је да представа буде занимљивa, а да у исто време њено извођење не кошта много. Они нису глумци, ја нисам режисер, тако да је то што настане производ нашег уживања на пробама- прича Јеликићева, која се са децом састајала у почетку једном недељно, а та дружења су им тако занимљива да им се не одлази кући ни када објави да је проба завршена.

Током година, гостовали су по средњим школама широм Србије, на фестивалима добијали награде за текст, сценографију, режију, костиме, глумце. Последња премијера, комедијa, говори о младићу Елвуду који је био заљубљен, а није био свестан својих осећања, па је измислио имагинарног пријатеља да би се тако заштитио.

-Тумачила сам улогу Елвире, његове рођене сестре која је забринута за његово стање кao тридесетогодишњака, имајући у виду да је такво понашање карактеристично за малу децу. Позивам психијатра да поразговара са њима, настаје неспоразум када он погрешно процењује људе и остале улоге у представи и тако настаје заплет. Имамо и случај криминала, где лопов сакрива прстен украден од градоначелника у стан где се радња дешава. То је комплексна представа са много детаља и зачкољица. Улога ми је баш легла, делим особинe са ликом који тумачим, зато што сам и сама некад паничар. Осећала сам се природно и уживала сам на пробама- подвлачи ученица четврте године Ангелина Вуковић, која то описује као искуство кoje ће памтити до краја живота.

„Измишљени пријатељ“ у право време
Ове године десило се да је момак који је имао главну улогу сплетом околности морао да напусти пробе и онда се прикључио Вук Михаиловић и за два месеца све постигао.

-Спонтано сам ушао у представу и добио улогу зато што друг није могао да долази редовно на пробе. Професорка ме позвала да се прикључим и пристао сам. Од фебруара сам спремaо целу улогу. Било је тешко, али нисам могао да разочарам професорку, која нам је велика подршка и без ње ништа не бисмо успели- поручио је Вук, „измишљени пријатељ“ Николе Павковића, коме је ово друга година у стицању искуства на сцени.

-Задовољан сам улогом, наступом и целом причом око представе. Једино што је можда било тешко у почетку је што брзо говорим, па сам научио да причам полако, да некад чак и бројим између две реченице до три и то смо поправили временом- истиче Никола.

Задатак да у улози стручњака посматра необично понашање људи припао је Лени Ђурић.
-Свирам гитару и бас и повремено певам, такo да ми сцена није страна. Као асистент психијатра долазим у једном тренутку с намером да помогнем главном лику. Поприлично сам незаинтересована за дешавања, у неком сам свом свету, ту сам да додам ако нешто треба, али обично стојим са стране, посматрам људе. Изазов је био сценски покрет. Једно је причати, а сасвим друго то ускладити са понашањем на сцени- објашњава Лена.

Додатан притисак осећала је Мила Јеликић, којој је редитељка и мама, па је њена улога била под будним оком целе породице.

Са гимназијске на позоришну сцену
-Од када сам била мала и гледала како мама ради на представама, била ми је жеља да учествујем и то је нешто што ме увек пратило. Поред главног заплета, замишљеног лика, постоји и та крађа прстена, тако да сам ја била лопов, комшиница главног лика, која је прстен сакрила у њиховом апартману и често ту боравим- прича Мила.

Ученик друге године Лазар Јованић ишао је у две школе глуме, глумио у школским представама, али ово је прва на енглеском језику. Он је Дејмон, ФБИ агент, по природи посла сумњичав, жели да заштити своју породицу, првенствено жену.

-Глумачке вештине ми нису представљале велики проблем, само мало језичке. То су ситни проблеми и грешке које се дају исправити, а и кад се десе, буду смешне публици. Иако сам у почетку био скептичан, успео сам да успешно обавим задатак- наглашава Лазар и додајe да ће се борити да упише глуму, јер, уколико верујете у себе и истрајни сте, успећете у свему што радите.

Следе гостовања глумачке дружине у Бијељини, Пожаревцу и фестивал у Новом Саду крајем маја. За неке ће то бити растанак са глумом, а за неке почетак пута на коме ће тежити ка професионалном наступу на сцени. Треба напоменути да поједини тај сан данас живе, а почели су управо на гимназијским даскама које живот значе.