И зрно кукуруза могло је да утоли глад

Тврдњу да је човек са природом битку изгубио у селу тумаче народном изреком како си сејао тако ћеш и жети. Био би то и сиже исповести старине која се ближи деценији која заокружује век од година које су урамиле врела лета и оштре зиме. И док последице разорне олује показују само назнаке правог лица природе која нам злокобно прети, старина уз штап седећи на троношцу присећао се срећних лета. Жело се и по месечини али и редовно одмарало у подне. Било је и града и олује али и већ заборављених топлих барица после летње кише. Али све је скромни сељак изнео на грбачи ослушкујући природу и није се јуначио и пркосио већ стоички љубио њене дарове.

Помало љут ђед је, народски у брк, зборио о растућој пошасти непоштовања ни Творца ни човека. А гладећи брке додавао како нас је стигло време да гледајући пањ помислимо да је човек испред нас. Некада свакодневно поздрав помаже Бог смо скоро искоренили а домаћина ставили у запећак. И тако из дан у дан, из лета у лето, брисали трагове доброте а зло се неприметно намножило. Е кад бисмо прогледали, где би нам крај био, у даху је понудио причу како је било када се кукуруз од ницања до бербе неговао мотиком а у јесен би се обрало тек о неколико каната, да појасни реч је о пет до десет корпи по тадашњим канатима. Мрс се држао под кључем а зрно било злата вредно.

Најчешће по једна крава била је немерљиво благо и морала се прва нахранити а зрно које претекне чобанин би обрисао о кошуљу и стављао у уста. И васцели дан би га само премештао по устима а глад се лагано топила. Беху то лета када се гулила проја а и ње је мало било. А о мобама чељади ко плеве, песме и смеха на сваком кораку. Невешто смо, додавао старина, хтели преварити природу а себи јаму ископали. Све се расипа и трује и скоро ништа не поштује. И тако из лета у лето све горе и горе заборављајући да су стари умели рећи да је Сунце једно али га има довољно за целу планету а опет сви би у хлад.

Да се одмори благословено је и на празник предахне али да се седи у хладу и гледа како се други мучи удаљавање је од људскости. А небо је било и остало судија, ћуд његова мерило учињено попут дана које живимо у којима злоба и грабеж изобличише и земљу која нас храни. А зарад оних који долазе задњи је час да се призовемо народним изрекама, попут оне да ничија није до зоре горела.

Ко разуме реће му се само, напокон се насмешио времешни приповедач истине а да се само зрном кукуруза може утолити глад више је опомена да свако пропита себе самог куда то идемо, своју беседу је закључио времешни старац погледа упртог у даљину, беседа је забележена у хладу уз времешну чатрљу уз студен воду и коцку шећера.