Горан Давидовић, добитник плакете Општине Богатић за достигнућа у области привреде
Спреман за нове пословне изазове
Пут до успешног привредника започео је 1994. године. Веран је традицији, својој земљи, огњишту. Подршка породице му је најзначајнија
На недавно одржаној свечаној академији поводом Дана Општине Богатић Горан Давидовић, власник компаније „Давидовић д.о.о“, добио је плакету за изузетна професионална достигнућа у области привреде. Место где је годинама радио и стварао одало му је признање на најлепши могући начин.
-Лепо је кад неко примети да се човек труди и бори током година. Пријатно сам изненађен и задовољан што сам добио признање општине у којој сам провео цео радни век. Ја сам локал патриота, овде сам рођен, мој син послује као приватни предузетник. То је нека врста мог доприноса да опстанемо као локална самоуправа- поручио је на свечаности Давидовић.
Почеци и неизвесност Завршио је Пољопривредни факултет у Новом Саду, а први посао добија као предавач у Средњој пољопривредној школи у Шапцу. Године 1994. улази у свет предузетништва. Бави се прометом живе стоке, трговином грађевинским материјалом, осигурањем и техничком контролом возила. До позиције успешног привредника стигао је тешким и неизвесним путем који је започео 1994. године.
Фото: "Глас Подриња"
-Као и сваки млад човек, трагао сам за афирмацијом, хтео сам на неки начин да се докажем, да нешто и направим. Засновао сам породицу релативно рано, оженио се са 25 година, добио дете. Добио сам посао у Средњој пољопривредној школи у Шапцу, био сам поносан на чињеницу да могу да предајем тамо где сам пре неколико година био ђак. Супруга Хелена је професорка клавира у Музичкој школи, дошла је у Шабац из Суботице због мене. Била су то кризна времена, деведесете, наше плате нису биле довољне за живот какав сам желео. Тада сам одлучио да оснујем своју фирму, 1994. године. Завршио сам Пољопривредни факултет, агроекономски одсек. Практично сам се бавио тиме за шта сам се и школовао, првенствено откупом стоке у Мачви и Срему- прича Давидовић.
Требало је да ради и уговарање пољопривредне производње, међутим, због хиперинфлације и несигурности правног система, одустао је од тога. Власник Ветеринарске станице Богатић био је од 2009 до 2021. Године 2000. отворио је стовариште грађевинског материјала, где смо и разговарали за „Глас Подриња“.
Веран традицији -Овде је иначе моја дедовина, ми смо овде генерацијама, од 18. века, ту сам радио са оцем и мајком паприку и парадајз. Скинули смо паприку и направили стоварише грађевинског материјала. Ту је технички преглед, фирма мог сина. Иза њега је исто моја дедовина, где ће за две недеље бити исто откупно место за житарице са силосем. Власник сам и откупног места за житарице у Црној Бари и једног у Клењу- додаје.
Лепо је кад неко примети да се човек труди и бори током година. Пријатно сам изненађен и задовољан што сам добио признање општине у којој сам провео цео радни век. Ја сам локал патриота, овде сам рођен, мој син послује као приватни предузетник. То је нека врста мог доприноса да опстанемо као локална самоуправа- поручио је на свечаности Давидовић
Имао је јасан мотив да прошири ту делатност.
-Земља у Мачви је уситњена, просечан посед по активном пољопривредном газдинству је око два и по хектара. Иако се сви жале на мале цене и тешкоће у производњи, постоји тај ефекат да земљиште из године у годину радикално поскупљује. Просечна цена хектара у Мачви је пре 10 година била око 6.000 евра по хектару, а сада 18.000 евра по хектару. Долази до укрупњавања површина, ко се бави ратарством, он се бави да би извукао на томе профит што професионалније. Пар породица су пре Другог светског рата имале више од 100 хектара земље, тога није било до пре неколико година. Сада у Мачви има већ десетак породица које имају више од 100 хектара земље у приватном поседу- наводи он.
Веран је традицији, својој земљи, огњишту. -Мислим да би свако од нас требало да се држи тога. Постоји модеран мит да је свака друга српска тараба старија од целе америчке историје, што није далеко од истине. Овде поред мене је наше сеоско гробље где су сахрањени моји преци. Ту сам обновио споменик и идентификовао моје прадедове све до почетка 18. века, од како смо ми овде дошли. Да су они имали исти такав резон да се одавде оде, ја не бих сад био ту, не би мој син био ту. У свакој тој кући је било по три- четири- пет синова. Последњих 50 година тога више нема. Немам браће, имам сестру, мој деда је имао три брата, мој отац је имао само мене, ја имам једног сина и ћерку. Ако бисмо ми отишли, тих 300 година наше породичне историје, овде где ми седимо, Давидовића градине, би се пребрисало и ми бисмо били некакви апатриди негде у Немачкој и одрекао бих се корена- подвлачи Давидовић.
Умереност је кључ, а и срећа Истиче да увек постоје лични мотиви и разлози за одлазак и разуме их. Он је настојао да обезбеди себе и своју породицу, а будућност ће показати да ли ће издржати пробу времена.
-Покушао сам да се бавим грађевинарством, али није лако превазићи административне проблеме. Имам плац у Шапцу на којем су две куће, на добром је месту, пројекат је урађен, 2.400 квадрата- каже.
Свака година носи нове околности и нове изазове. Прошао је привредну ситуацију „од државне економије до либералног капитализма“.
-Сваки пут то захтева неке нове изазове, да се прилагодиш трендовима и опстанеш у новонасталим околностима. Нема нигде гаранција да ће човек успети. По мом мишљењу, на првом месту треба имати среће. Свако ко каже да је много паметан, па да је због тога успео, лаже. Треба бити умерен у свему, не претеривати. Временом, ако инсистираш стално на једном те истом и радиш то добро, мора да буде и некаквог ефекта- сматра.
Почетак, крај и круна свега је породица- подршка, љубав и ослонац, највећи мотив да стреми даље новим пословним успесима.
Фото: "Глас Подриња"
