Фото: "Глас Подриња"
НЕУМОРАН У ЧОВЕКОЉУБЉУ: ПРИМАРИЈУС ДР ПРЕДРАГ ТОЈИЋ
Вођен својим узором
Примаријус др Предраг (Милутин) Тојић необична је личност у времену у коме живимо. Оно што се некада подразумевало и било нормално, данас је раритетно и необично. Частан и посвећен ближњима као лекар, несебичан као пријатељ. Поштен онако како су Срби некада били и какви би, још увек се надамо, могли бити
Др Предраг Тојић рођен је 1946. године, у Ноћају (општина Сремска Митровица). Оно што га је, још као дечака, заувек одушевило је лик и литература Лазе Лазаревића, који је постао његов узор и који га је, на неки волшебан начин, водио кроз живот.
Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију у Сремској Митровици. Одлука да студира
медицину није имала алтернативу због узора и суштинске потребе да помогне људима. Због човекубља. Дипломирао је у року, а после завршеног лекарског стажа и војног рока, запослио се у Диспанзеру за медицину рада „Вискоза“ у Лозници. Тамо је био три и по године. Није могао да напредује па је конкурисао којекуда. Места су увек била попуњена зато што није био ничији. Када је Здравствени центар „Др Лаза Лазаревић“ у Шапцу расписао конкурс, нико се осим њега није пријавио и тако је примљен. Радио је као шабачки лекар и специјалиста анестезиологије са реуматологијом пуне тридесет три године.
- Био сам у Америци ‘73 године код деде, где сам купио (супруга Верица ми је изабрала) одело боје труле вишње. У том оделу сам дошао на разговор. Када су га колеге виделе, збијали су шале. Нисам мислио да је то неки грех, а било је много коментара. Дошао сам у атмосферу која је мени потпуно непозната. Са оговарањем сам се изборио на оригиналан начин, радио сам и сестринске послове да бих био стално запослен. Овладао сам разним вештинама, иако то нико није тражио од мене, али се испоставило да ми је то користило у пракси. На студијама се на тај практични део није полагало много пажње. Ипак, не могу да не поменем да сам имао великог учитеља Предрага Лалевића, коме сам и данас захвалан на знању које ми је пренео.
У међувремену је стекао звање примаријуса. Од како је у пензији, чита, вести на телевизији гледа ујутру, кратко, тек да буде у току, шета, виђа се са пријатељима... Иако има времена и могућности да путује, не иде из Шапца. Каже да му је овде најлепше.
- Шабац је одувек био моја опсесија због Лазе Лазаревића. Он је најбоље осликао мој завичај, био је пореком из Клења, Везао сам се њега као дете. Био је и остао мој узор и као лекар, и као човек. Објавио је седамдесет седам стручних радова, у Немачкој и у Бечу, у Српском архиву, који је најстарији стручни часопис Српског лекарског друштва, чији је био истакнути члан. Постао је примаријус са тридест три године, са само неколико година радног стажа. Медицину је ’79. завршио у Берлину. Био сам у кући где је становао, код Паулине Гутјар, Анине мајке. Та зграда је срушена, али је наше Министарство за дијаспору ставило плочу са натписом на српском и немачком језику: „Овде је живео др Лаза Лазaревић, док је студирао на Хумболтовом универзитету у Немачкој“. Био сам и у болници Шарите, где је радио, а много година касније и моја ћерка Јелена. Тако се отварала и остваривала вишеструка веза са њим, иако је напустио овај свет пре више од 160 година.
Када је, ‘88 године постао председник подружнице Српског лекарског друштва, истог дана је предложио да се направи споменик Лази Лазеревићу. Споменик је откривен 5. октобра две године касније, на стогодишњицу његове смрти, а на свечаној академији говорила су умна српска имена.
ПРИЗНАЊА
За свој рад добио је Сребрну и Златну значку Црвеног крста Србије, Захвалницу, Плакету, Диплому и Повељу Српског лекарског друштва као и низ других признања од струковних регионалних и локалних установа Србије.
Члан је Удружења књижевника Србије. Од Краљевског књижевног клуба „Карађорђевић“ добио је Повељу за поезију.
Увршћен је у антологије: лекара песника Југославије, лекара у савременој уметности, завичајног хумора и сатире, као и у Словар о Отшелнику Милића од Мачве.
Тридесет година је члан Управног одбора и Савета Епархије шабачке. Пет година је био члан патријаршијског Управног одбора.
Пре пет година, поводом 150 година од ослобођења од Турака, Град Шабац му је уручио Златни кључ и Повељу почасног грађанина. За њега је то највеће признање од свих које је добио у животу.
Поводом 150 година од рођења српског лекара и академика, др Тојић био је један од дванаест говорника на стручном симпозијуму који је организовала Српска академија наука и уметности.
ЛЕКАР И ПИСАЦ
Мишљења смо да би само добар човек требало да ради као лекар. Уз посао у шабачком Здравственом центру, који је сам по себи захтеван, радио је као лекар у Малом Зворнику, Лозници и у Милићима. Једно време и у Сребреници. Питали смо га како је успео.
- Спавао сам колико сам могао. У Зворнику сам отпочињао да радим од 7 ујутру. Из Шапца сам полазио у пола шест. Када бих дошао тамо, уносио сам пацијенте да бих убрзао посао, јер сам најкасније у 10 минута до 13 морао да кренем да бих се вратио у Шабац да радим другу смену. Једном приликом, на релацији Зворник – Шабац, од петка ујутру до уторка, у току 90 сати, било је 35 операција. Понекад бих се запитао да ли ћу жив дочекати пензију. Имао сам старе аутомобиле, али ме никад ниједан није оставио на путу.
Није прекидао да ради ни када је постављен на место директора Здравственог центра. Шест година је свако јутро долазио у шест сати и остајао до седам увече. Као војник.
- Тада су биле санкције, рат у Босни... До седам ујутру сам имао приказ комплетне ситуације, у седам сам примао дежурне лекаре да попишу број пријема, прегледа, операција, порођаја...у пола осам састанак са генералним директором Бранком Мајсторовићем, а у осам сам трчао у операциону салу. Тада је посао анестезиолога био захтеван, није било ничега осим чула. Сада је другачије због електорнике која је узнапредовала. То је мењање агрегатног стања организма, из свесног у дубоко несвесно и неосећајно стање. А одатле се треба вратити. Појашњавао сам пацијентима: Знате, кад падне киша, формира се барица, а када она испари, направи се водена пара, облак, па поново пада киша. Нису то сви разумели. Када моја сликовна поређења не би успела, говорио сам им: „Мој најважнији посао је да отимам од попа“.
Почео је да пише. Најпре текстове у завичајним листовима, потом у Лекару и Гласнику из Београда (250 чланака), стручне публикације (55 радова) из области своје специјалности. Потписао је фељтон „Француски ђаци Српског Вердена“, који је објавио Глас Подриња ’84. године.
- Писао сам о др Милораду Глишићу, Драгутину Јуришићу, Николи Милановићу, Сави и Љубиши Симићу. Сва петорица су учествовала у Првом светском рату. По завршетку су отишли у Француску и тамо завршили гимназију и медицину. То је био омаж шабачким лекарима који су били француски ђаци.
Онда су, природно, дошле књиге. Од јубиларне, 2000. До 2008. године објавио је збирку песма Тиховања са Битве, збирке афоризама Живети под анестезијом и Печат врлина, Азбука слутњи, Задно, Трзаји, Кампања, Огледало трајања, Округли столови и Мачвом – сиљем и босиљем. О књигама није желео да прича. Да не буде превише, рекао је, скроман какав јесте.
Написао је дванаест рецензија за књиге, четири за стицање звања примаријуса, говорио на 135 промоција књига.
Приредио је монографију Здравство у шабачком крају од 1815 до 1915, која обједињује здравство на нивоу Мачванског округа, који има тринаест здравствених установа. Када је прочитала рукопис, професорка Викторија Цуцић из Батута, рекла је да би требало обавезно објавити књигу. Она је говорила је на промоцији у Заводу за јавно здравље у Шапцу.
- Овај народ ништа не чита. Мислим да је на овогодишњем Сајму књига било више наслова него што има читалаца у Србији.
ЉУДСКОСТ ЈЕ НЕОПХОДНА
Са супругом Верицом у браку је педесет две године. Има две ћерке, Јелену и Катарину. Јелена је кренула очевим путем, ради као физијатар у Берлину, а Катарина је дипломирани филолог и магистар менаџмента у култури. Пре две године добила је посао у Институту за политичку едукацију Министарства унутрашњих послова као шеф за југоисточну Европу. Удата је, има двоје деце, сина Фабијана и ћерку Тавиту.
На питање да ли је, када направи резиме, задовољан својим животом, одговара да јесте.
- Задовољан сам оним што сам остварио, могло је да буде много мање. За мене успех је да човек оствари највише што може да би служио другима. Задовољан сам јер сам покушао да остварим све поуке које сам добио од правих професора, учио сам од оних који су знали више од мене.
Последње четири године радног века провео је у Министарству за дијаспору, најпре као државни секретар, а потом као ВД: руководилац Сектора за статусна питања дијаспоре.
Пре дванаест година, на Светог Луку, отишао је у заслужену пензију.
Поставили смо и неизбежно питање шта би поручио нашим читаоцима.
- Оно што је данас неопходно је повратити људскост у живот сваког човека.
Основну школу завршио је у родном месту, а Гимназију у Сремској Митровици. Одлука да студира
медицину није имала алтернативу због узора и суштинске потребе да помогне људима. Због човекубља. Дипломирао је у року, а после завршеног лекарског стажа и војног рока, запослио се у Диспанзеру за медицину рада „Вискоза“ у Лозници. Тамо је био три и по године. Није могао да напредује па је конкурисао којекуда. Места су увек била попуњена зато што није био ничији. Када је Здравствени центар „Др Лаза Лазаревић“ у Шапцу расписао конкурс, нико се осим њега није пријавио и тако је примљен. Радио је као шабачки лекар и специјалиста анестезиологије са реуматологијом пуне тридесет три године.
- Био сам у Америци ‘73 године код деде, где сам купио (супруга Верица ми је изабрала) одело боје труле вишње. У том оделу сам дошао на разговор. Када су га колеге виделе, збијали су шале. Нисам мислио да је то неки грех, а било је много коментара. Дошао сам у атмосферу која је мени потпуно непозната. Са оговарањем сам се изборио на оригиналан начин, радио сам и сестринске послове да бих био стално запослен. Овладао сам разним вештинама, иако то нико није тражио од мене, али се испоставило да ми је то користило у пракси. На студијама се на тај практични део није полагало много пажње. Ипак, не могу да не поменем да сам имао великог учитеља Предрага Лалевића, коме сам и данас захвалан на знању које ми је пренео.
„Најпре се треба загледати у себе, па онда у друге. Самокритика даје право на искрену критику других. Не сме да буде агресивна и примитивна. Требало би да поправљамо једни друге и учимо једни од других. Да се обожимо. Онда ћемо, сигурно, бити бољи људи.“
У међувремену је стекао звање примаријуса. Од како је у пензији, чита, вести на телевизији гледа ујутру, кратко, тек да буде у току, шета, виђа се са пријатељима... Иако има времена и могућности да путује, не иде из Шапца. Каже да му је овде најлепше.
- Шабац је одувек био моја опсесија због Лазе Лазаревића. Он је најбоље осликао мој завичај, био је пореком из Клења, Везао сам се њега као дете. Био је и остао мој узор и као лекар, и као човек. Објавио је седамдесет седам стручних радова, у Немачкој и у Бечу, у Српском архиву, који је најстарији стручни часопис Српског лекарског друштва, чији је био истакнути члан. Постао је примаријус са тридест три године, са само неколико година радног стажа. Медицину је ’79. завршио у Берлину. Био сам у кући где је становао, код Паулине Гутјар, Анине мајке. Та зграда је срушена, али је наше Министарство за дијаспору ставило плочу са натписом на српском и немачком језику: „Овде је живео др Лаза Лазaревић, док је студирао на Хумболтовом универзитету у Немачкој“. Био сам и у болници Шарите, где је радио, а много година касније и моја ћерка Јелена. Тако се отварала и остваривала вишеструка веза са њим, иако је напустио овај свет пре више од 160 година.
Када је, ‘88 године постао председник подружнице Српског лекарског друштва, истог дана је предложио да се направи споменик Лази Лазеревићу. Споменик је откривен 5. октобра две године касније, на стогодишњицу његове смрти, а на свечаној академији говорила су умна српска имена.
За свој рад добио је Сребрну и Златну значку Црвеног крста Србије, Захвалницу, Плакету, Диплому и Повељу Српског лекарског друштва као и низ других признања од струковних регионалних и локалних установа Србије.
Члан је Удружења књижевника Србије. Од Краљевског књижевног клуба „Карађорђевић“ добио је Повељу за поезију.
Увршћен је у антологије: лекара песника Југославије, лекара у савременој уметности, завичајног хумора и сатире, као и у Словар о Отшелнику Милића од Мачве.
Тридесет година је члан Управног одбора и Савета Епархије шабачке. Пет година је био члан патријаршијског Управног одбора.
Пре пет година, поводом 150 година од ослобођења од Турака, Град Шабац му је уручио Златни кључ и Повељу почасног грађанина. За њега је то највеће признање од свих које је добио у животу.
Поводом 150 година од рођења српског лекара и академика, др Тојић био је један од дванаест говорника на стручном симпозијуму који је организовала Српска академија наука и уметности.
ЛЕКАР И ПИСАЦ
Мишљења смо да би само добар човек требало да ради као лекар. Уз посао у шабачком Здравственом центру, који је сам по себи захтеван, радио је као лекар у Малом Зворнику, Лозници и у Милићима. Једно време и у Сребреници. Питали смо га како је успео.
- Спавао сам колико сам могао. У Зворнику сам отпочињао да радим од 7 ујутру. Из Шапца сам полазио у пола шест. Када бих дошао тамо, уносио сам пацијенте да бих убрзао посао, јер сам најкасније у 10 минута до 13 морао да кренем да бих се вратио у Шабац да радим другу смену. Једном приликом, на релацији Зворник – Шабац, од петка ујутру до уторка, у току 90 сати, било је 35 операција. Понекад бих се запитао да ли ћу жив дочекати пензију. Имао сам старе аутомобиле, али ме никад ниједан није оставио на путу.
Није прекидао да ради ни када је постављен на место директора Здравственог центра. Шест година је свако јутро долазио у шест сати и остајао до седам увече. Као војник.
- Тада су биле санкције, рат у Босни... До седам ујутру сам имао приказ комплетне ситуације, у седам сам примао дежурне лекаре да попишу број пријема, прегледа, операција, порођаја...у пола осам састанак са генералним директором Бранком Мајсторовићем, а у осам сам трчао у операциону салу. Тада је посао анестезиолога био захтеван, није било ничега осим чула. Сада је другачије због електорнике која је узнапредовала. То је мењање агрегатног стања организма, из свесног у дубоко несвесно и неосећајно стање. А одатле се треба вратити. Појашњавао сам пацијентима: Знате, кад падне киша, формира се барица, а када она испари, направи се водена пара, облак, па поново пада киша. Нису то сви разумели. Када моја сликовна поређења не би успела, говорио сам им: „Мој најважнији посао је да отимам од попа“.
Почео је да пише. Најпре текстове у завичајним листовима, потом у Лекару и Гласнику из Београда (250 чланака), стручне публикације (55 радова) из области своје специјалности. Потписао је фељтон „Француски ђаци Српског Вердена“, који је објавио Глас Подриња ’84. године.
„Имамо људе који су изузетно информисани, али то не употребљавају на практичан начин. Ми смо паметан народ који не може да препозна да ли може нешто да промени набоље. Наравно, ту је и страх, прастрах, предачки страх да може да буде горе. Не размишља се о томе да промена може да донесе нешто боље.“
- Писао сам о др Милораду Глишићу, Драгутину Јуришићу, Николи Милановићу, Сави и Љубиши Симићу. Сва петорица су учествовала у Првом светском рату. По завршетку су отишли у Француску и тамо завршили гимназију и медицину. То је био омаж шабачким лекарима који су били француски ђаци.
Онда су, природно, дошле књиге. Од јубиларне, 2000. До 2008. године објавио је збирку песма Тиховања са Битве, збирке афоризама Живети под анестезијом и Печат врлина, Азбука слутњи, Задно, Трзаји, Кампања, Огледало трајања, Округли столови и Мачвом – сиљем и босиљем. О књигама није желео да прича. Да не буде превише, рекао је, скроман какав јесте.
Написао је дванаест рецензија за књиге, четири за стицање звања примаријуса, говорио на 135 промоција књига.
Приредио је монографију Здравство у шабачком крају од 1815 до 1915, која обједињује здравство на нивоу Мачванског округа, који има тринаест здравствених установа. Када је прочитала рукопис, професорка Викторија Цуцић из Батута, рекла је да би требало обавезно објавити књигу. Она је говорила је на промоцији у Заводу за јавно здравље у Шапцу.
- Овај народ ништа не чита. Мислим да је на овогодишњем Сајму књига било више наслова него што има читалаца у Србији.
ЉУДСКОСТ ЈЕ НЕОПХОДНА
Са супругом Верицом у браку је педесет две године. Има две ћерке, Јелену и Катарину. Јелена је кренула очевим путем, ради као физијатар у Берлину, а Катарина је дипломирани филолог и магистар менаџмента у култури. Пре две године добила је посао у Институту за политичку едукацију Министарства унутрашњих послова као шеф за југоисточну Европу. Удата је, има двоје деце, сина Фабијана и ћерку Тавиту.
На питање да ли је, када направи резиме, задовољан својим животом, одговара да јесте.
- Задовољан сам оним што сам остварио, могло је да буде много мање. За мене успех је да човек оствари највише што може да би служио другима. Задовољан сам јер сам покушао да остварим све поуке које сам добио од правих професора, учио сам од оних који су знали више од мене.
Последње четири године радног века провео је у Министарству за дијаспору, најпре као државни секретар, а потом као ВД: руководилац Сектора за статусна питања дијаспоре.
Пре дванаест година, на Светог Луку, отишао је у заслужену пензију.
Поставили смо и неизбежно питање шта би поручио нашим читаоцима.
- Оно што је данас неопходно је повратити људскост у живот сваког човека.
М.Ф.
Најновији број
25. април 2024.
