Инфо

Берза

  • aero 1.700 ▲ 0,30%
  • akdm 350 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.000 ▲ 0,03%
  • dinnpb 3.425 ⚫ 0,00%
  • epen 13.000 ▼ -2,26%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.002 ▼ -4,73%
  • infm 800 ▲ 6,67%
  • jesv 5.052 ▲ 0,04%
  • mtlc 2.041 ▲ 0,05%
  • niis 687 ⚫ 0,00%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • sjpt 154 ▲ 2,67%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.802 ▼ -1,80%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vitl 900 ▼ -0,11%
  • ztpk 418 ▼ -0,48%
(5. април 2018.)
ЖЕЉКО ЈОВИЋ, ДИРЕКТОР УПРАВЕ (ВИЦЕГУВЕРНЕР) ЗА НАДЗОР НАД ФИНАНСИЈСКИМ ИНСТИТУЦИЈАМА НАРОДНЕ БАНКЕ СРБИЈЕ

Уметник међу банкарима

“И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато”, Бранко Ћопић “Поход на мјесец”
Уметник међу банкарима
Економија као завет оцу. Исконска природа уметника. Душа осликана бојама детињства са међе Поцерине и Посавотамнаве. Жудња за новим, непознатим пределима преточена у стална трагања и напредак.
Ово би био сажетак утисака стечених током разговора са Жељком Јовићем. Човеком импресивне радне биографије у области економије и свестраних интересовања на пољима књижевности, психологије, популарне астро физике. Стручњаком који је крајем марта унапређен у директорка Управе (вицегувернер) за надзор над финансијским институцијама Народне банке Србије.
Бескрајни свет
дечје фантазије
Жељко Јовић је одрастао у засеоку Козара. Бајковити пејзаж места где се додирују Посавотамнава и Поцерина, био је драгоцено тле за бујање дечје маште. Природно је да га за то време и локалитет вежу и најтоплије успомене.
-Често мислима одлутам у свој родни крај. У моју Поцерину, детињство. Моји родитељи су имали продавницу пића, у њој сам доста тога научио, иза ње сам са децом из села од празних гајби правио читав нови свет. Посебно ми је жива успомена како сам научио да читам. Тада се на рафовима продавао коњак “бадел” и вињак “рубин”. Питао сам “шта ту пише”, једном су ми рекли, а онда су се изненадили када сам сам почео да читам. Прво су мислили да само препознајем слике, односно имам фотографско памћење, али не, време је показало да сам стварно научио слова- сећа се Јовић, и додаје:
-Ја сам јединац. То има доста својих предности, али и мана. Од играчака сам имао свашта, али сам често измишљао неке своје светове и игре. Сећам се да су ми посебно биле драге папирне фигурице. Направио сам све представнике друштва, и свако је имао своје место у мом Папирном свету. Једном приликом, сестра од ујака је распремајући собу бацила моје “другаре”, али је одустала када ју је следећи пут дочекала иста папирна дружина, са свим појединостима на месту (попут младежа и бркова човека који је представљао месара). Другом приликом сам под утицајем филма хтео да будем Супермен. Украо сам завесу из родитељске собе, завезао око врата и покушао да полетим са неке вишње... Био је то Икаров пад, док сам касније био ближи Галебу Џонатану Ливингстону.
Основну школу је Завршио у Накучанима. У његовом одељењу је било само четири ђака. Три дечака и једна девојчица. Велика промена десила се приликом поласка у Средњу економску, када је одељење бројало 40 ученика.
Економија и
књижевност
Средња школа је била период када је, како каже, научио да воли књигу. Књижевност му је постала трајна страст тако да данас често помисли да је “уметник залутао међу банкаре”.
-За средњу школу ме вежу пре свега утисци на професоре. То су људи који су ме научили да волим књигу. Да читам. Мој хоби је данас велика библиотека, тако да ми се често чини да сам уметник залутао међу банкаре. За ту љубав су превасходно заслужни Марко Марковић, дечји лекар и искрени пријатељ, и професор српског из средње школе Мирослав Пајичић. Колико је мој професор и разредни био добар у свом послу, можда говори и податак да је чак двоје људи из моје генерације завршило књижевност. Професор Мика Бељић ме је научио да волим математику. Чак ме убеђивао да то студирам, но, иако нисам, и данас сам потпуно окренут математици па сам се до доктората бавио неким квантитативним моделима. А када говорим о професорима из средње школе, не могу а да не споменем професоре економских предмета (Ранко Злокас, Крстивоје Рашковић и сл.), јер оно што сам научио од њих, чини ми се, да је требало само мало допунити на основним студијама Економског факултета- каже Јовић.
Са другарима из средње се ретко виђа. Путеви су им се углавном мимоишли због згуснутог распореда обавеза, али је занимљиво да је управо љубав према књижевности кумовала једном шабачком пријатељству.
-У Шапцу се углавном кратко задржим. Тада видим неког од родбине и друга, Александра Јованића, са којим сам се зближио преко књига које читамо. Он ради као обезбеђење у једној фирми. Најзанимљивији део ми је када одем у Шабац, уколико није слободан да одемо на пиће, седнем код њега у портирницу и причамо о књигама- каже Јовић.
Економија као одлука
Упркос све јачој љубави према књижевности по окончању средње школе Јовић бира да упише Економски факултет. Ту одлуку је донео из два кључна разлога.
-Мој стриц је економиста и банкар, врло успешан у то време. Био је заменик генералног директора Беобанке. Природно, моји родитељи су желели да се угледам на њега. Односно, одабир тог факултета је био нека врста завета мом оцу, који је умро пре него сам ја завршио основну школу. То је један део приче, рекао бих и кључни разлог. Посебно јак јер ми отац тада није био жив, да јесте, вероватно бих му се као сваки тинејџер супротставио. Други део је везан за разговоре са људима који су завршили неке друге струке, они су ми од реда говорили да изаберем економију, јер је то област у којој можеш нешто да успеш, док је ово друго више ту да буде хоби - објашњава Жељко Јовић.
Током студија, најјачи утисак на њега је оставио професор Бошко Живковић, човек који му је касније био у докторској комисији као ментор.
- Приликом одбране доктората сам му рекао да сам из краја у којем је традиција јако битна, и поготово однос ученик/учитељ. То у Јапану зову сенпаи и кохаи, и управо он је тај учитељ за мене- тврди Јовић.
Пут професије
Као сасвим мали каже да је вероватно желео да буде пилот као и сви тадашњи дечаци, касније, вероватно под утицајем аутентичних професорских фигура током школовања, помислио је да ће и његов будући позив бити везан за подучавање нових нараштаја. Међутим, то се никад није десило.
Да ли због породичне лојалности стрицу, или неких других још не схватљивих разлога, од почетка су га стазе водиле ка банкарству. Интересантно је што, за разлику од већине студената Економије, никада није маштао да ради у некој државној институцију попут НБС. То се једноставно десило.
-Од почетка сам везан за банкарство, и то за део банкарства који као да ме припремао за долазак у Народну банку Србије. Од почетне позиције до директора сектора ризика био сам усмерен ка управљању ризицима. То је материја која је шира од банкарства. То је срж живота, јер ми од како ујутро прогледамо самим предузимањем неких активности преузимамо и ризике који их прате. Сведоци смо протеклих година да Нобелову награду из економије добијају углавном психолози, јер је у центру свега људско понашање. Зашто неки људи нешто бирају. Ако је неко склон ризику у економији он је склон развоју бизниса, они који се плаше се држе по страни. То интересовање за поље ризика сам преселио и на област постдипломских студија, те ми је тема доктората била “Анализа детерминанти кредитног ризика у условима изражене информационе асиметрије”. Ту сам посебан осврт направио на бихевиорални део, односно на понашање учесника.
Као студент никада нисам размишљао да ћу радити у Народној банци Србије. Моје колеге су хтеле да раде у неким пробраним институцијама међу којима је била и НБС, а ја то тад нисам желео. Прилика ми се указала у време претходног гувернера Дејана Шошкића, који је био мој професор, тако ме упознао и позвао да дођем овде. Са њим сам имао одличну сарадњу, која се наставила и са новом гувернерком, Јоргованком Табаковић - објашњава Жељко Јовић.
Економија и психологија
Као што је већ напоменуо економија се великим делом ослања на изучавање људског понашања, с тога не чуди податак да се поред дела белетристике у Жељковој библиотеци може наћи и психолошка литература, као и дела из популарне астро физике.
-Психологију сам такође заволео у средњој школи. Тада сам почео са Фројдом, Јунгом и Адлером, да бих данас читао Виктора Франкла, Ирвина Јалома, Ерика Фрома - набраја Јовић и евоцира успомене из Шапца, односно мале банкарске психолошке вежбе.
-По завршетку студија сам почео да радим у Београду, међутим, мајка ми је била болесна, па сам донео одлуку да се на неко време вратим у Шабац. Ту сам се запослио у филијали ХИПО банке на обради кредита, и сећам се колико ми је било занимљиво да причам са клијентима, да их упознајем, чујем позадину приче због чега им треба кредит. Једноставно су имали потребу да ми се отворе, па се све претварало у неки психолошки разговор.
У шабачкој филијали ХИПО банке срео је и своју, данас, бившу супругу. Романтична природа, је осмислила крајње оригиналан начин позива на први састанак преко образца за кредит. Формулар је тада адресирао на небо, а оно му је кроз тај брак донело двоје деце Вука и Дуњу.
-Упознали смо се у Шапцу и заједно отишли у Београд. Вук се родио 2007. године, а Дуња 2014. Све је јако лепо функционисало, да би нас 2016. године, вероватно силне обавезе раздвојиле- објашњава Жељко.
Лепота је у путовању
Жељко је на свом професионалном путу остварио много. Поготово ако се узме у обзир чињеница да нема још ни четрдесет година. Са једне стране богато успешно искуство, са друге мали број година, наметнули су логично питање: шта даље?
-На то питање прва асоцијација ми је Ћопићев “Поход на мјесец”, и део који каже: “И како тада, тако и до данашњег дана: стојим распет између смирене дједове ватрице, која постојано горуцка у тамној долини, и страшног бљештавог мјесечевог пожара, хладног и невјерног, који расте над хоризонтом и силовито вуче у непознато”. То је мислим дилема која мучи сваког од нас. Да ли да останемо на месту на којем смо, или да се отиснемо у ново и неистражено. И сасвим је природно да кад дођеш до једног циља, пожелиш да се попењеш на неко следеће брдо, нађеш неки други видиковац, неки нови пут да идеш даље... То је неки жар у људима да иду напред, да не могу да се смире... Такође не треба да превидимо ни лепоту тог пута до циља. Она је, некако увек већа него сам циљ. Самим тим се намеће да се треба стално кретати, никада не завршавати путовање.
Најбитније је
изградити идентитет
-Ако човек константно улаже у себе он бива све бољим, он себе издвоји од других. Исто као што се разликујемо по отиску прста, не да би били бољи или гори од других, већ једноставно да би били ми. Односно, да би урадили оно што нам је неким вишим планом, када смо долазили на овај свет прописано. Дакле, најбитније је развијати дате нам потенцијале и изградити лични идентитет. Нешто по чему ће нас други препознавати.

Жељко Јовић је рођен 29. септембра 1979. године у Шапцу.
Дипломирао је 2003. године на Економском факултету у Београду, на смеру Финансије, банкарство и осигурање. Магистарске студије, смер Финансијски и банкарски менаџмент, завршио је 2010. године одбраном тезе „Примена интерног приступа при управљању кредитним ризиком у банкарском сектору Републике Србије”. Докторирао је 2017. године на тему „Анализа детерминанти кредитног ризика у условима изражене информационе асиметрије”.
Од 2004. године био је запослен у пословним банкама, обављајући послове у вези са управљањем ризицима, почев од аналитичара ризика до директора сектора за управљање ризицима. Од јула 2012. године запослен је у Народној банци Србије, на позицији заменика генералног директора Сектора за контролу пословања банака, а од новембра 2012. године био је на позицији генералног директора Сектора.
Одлуком Владе Србије од 10. октобра 2012. године именован је за члана Управног одбора Агенције за осигурање депозита на предлог Народне банке Србије. Након измене Закона о Агенцији за осигурање депозита, 2015. године поново је изабран у Управни одбор Агенције и наведену дужност обављао је до избора за директора Управе.
Био је стални члан Одбора за јавни надзор над обављањем ревизије, у складу са Законом о ревизији од његовог конституисања. Од јануара 2015. до марта 2018. године обављао је функцију председника Одбора за јавни надзор.
Члан је Комитета за финансијску стабилност Републике Србије од његовог конституисања 2013. године.
До доласка у Народну банку Србије, био је сарадник Одбора за кредитни ризик при Удружењу банака Србије. Члан је међународног удружења менаџера ризика (Профессионал Риск Манагерс’ Интернатионал Ассоциатион).
Објавио је једанаест радова у часописима и тематским зборницима у вези са управљањем кредитним ризиком, финансијском кризом и могућим одговорима реалне економије у условима кризе.
Живи у Београду. Отац је двоје деце.



Т.Трифковић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa