Инфо

Берза

  • aero 1.700 ▲ 0,30%
  • akdm 350 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.000 ▲ 0,03%
  • dinnpb 3.425 ⚫ 0,00%
  • epen 13.000 ▼ -2,26%
  • fito 2.800 ⚫ 0,00%
  • impl 3.002 ▼ -4,73%
  • infm 800 ▲ 6,67%
  • jesv 5.052 ▲ 0,04%
  • mtlc 2.041 ▲ 0,05%
  • niis 687 ⚫ 0,00%
  • nssj 500 ⚫ 0,00%
  • sjpt 154 ▲ 2,67%
  • svrl 622 ⚫ 0,00%
  • tgas 10.802 ▼ -1,80%
  • thhm 235 ⚫ 0,00%
  • vitl 900 ▼ -0,11%
  • ztpk 418 ▼ -0,48%
(28. јун 2018.)
УСПЕШНИ ШАПЧАНИ: Софија Сибиновић

Кад порастем бићу харфа

Кад порастем бићу харфа
Свима нама који имамо чудни порив да се сусрећемо са белим папиром, или екраном компјутера, више него добро је познат феномен прве реченице. Како започети текст? Која је то формула која отвара врата и уводи нас у свет једне личности (а свака је посебна, без обзира да ли је свесна тога или није)? Овај пут, после концерта харфисткиње Софије Сибиновић у холу Библиотеке шабачке, теже је него обично. Све што бисмо рекли, мало је. Зато ову причу започињемо једном једином речју – раскош.
Рођена је у породици Сибиновић деведесет четврте године у Београду. О њеном оцу Ђорђу, др правних наука и књижевнику, већ смо писали, као и о млађој сестри, виолисткињи Анђели. Софија је средња, друга од три талентоване, необичне и у свему посебне, иако различите, сестре. У убрзаном и помало гротескном веку у коме живимо, оне делују нестварно, као да долазе из неке прохујале временске епохе, подсећајући нас на значење речи као што су част, доброта, дар... Такође, оне су савремене и урбане младе девојке, самосталне и способне за живот у белом свету.
- Иако сам рођена у Београду, не осећам се као Београђанка, мада је чињеница да нисам ни Шапчанка. Васпитаване смо другачије, на традиционалан начин и, што је најважније, без притиска. Једино правило унашој кући, од прања судова до школовања, било је: „Оно што започнеш, мораш да завршиш“.
Тако је Софија, као и њене сестре, завршавала сваку школу коју је похађала – у балетској је провела четири године, у нижој музичкој шест, а у сликарској, иако је сликарство остало њена љубав, била је од пете до седамнаесте године.
Музика је изабрала свој начин да, не само уђе у њен живот, него да постане њен живот. Као девојчица од четири године, имала је озбиљну здравствену ситацију и хитно је оперисана. Пацијентима су у то време и у тој болници, чијег се имена не сећа, пуштали класичну музику. И данас памти трентак када је први пут чула (и видела, не рекордеру) Вердијеву Аиду и заувек се заљубила у харфу. Мами је у поверењу рекла: „Кад порастем, бићу харфа“. Док су друга деца маштала да буду учитељице, глумице, певачице, лекари, она никада није одустала од свог сна, који, на првој години мастер-студија Универзитета у Бостону, данас живи.
- Пошла сам у нижу музичку школу са осам година. Родитељи су ме упутили на клавир и рекли ми да прво морам да га завршим да бих могла да свирам харфу, за коју сам мала. Мрзела сам клавир и са сузама одлазила на наставу. Једног дана, са професорком клавира нашла сам се у другој музичкој школи и, као на филму, врата су се отворила и ја сам угледала девојчицу како свира харфу, а била је млађа од мене. Пала сам у тешку депресију (смех).
Наравно да није одустала, није могла да прекрши породични завет о неодустајању, важном састојку рецептуре успеха. Родитељима није ништа рекла, написала је писмо тадашњој директорки Музичке школе Јасни Михаљици и замолила је да јој пронађе наставницу харфе, обећавши јој да ће „једног дана бити позната и да ће се њен труд исплатити“.
- Мислим да и данас чувају у школи то моје пимо у којој је свако слово другачије боје. Директорка је заиста, за два месеца, пронашла професорку која је била спремна да позајми своју харфу школи како бих могла да похађам часове. Годину дана сам била једино дете у тој класи, која је данас веома успешна. Имала сам подршку родитеља, они заправо нису никада били против, само је мама хтела да паузира моју идеју, знајући да, попут свог оца, не умем да чекам.
Смех. Заразан. Кад се Софија смеје, цео свет се смеје.
После нижих разреда у Музичкој школи „Петар Коњовић“ (клавир и харфа), код професорке Александре Првуловић, средњу је завршила у „Мокрањцу“ (харфу и соло певање). За професорку Дијану Сретеновић каже да је њена музичка мама.
Са тек навршених осамнаест година, отишла је на студије у Бостон. Комисији је послала снимке из Беча и Салцбурга, прошла на аудицији и добила стипендију.
Живот у Бечу Америке почео је филмично. Дошла је без пребијеног цента зато што је на аеродорму застала да завеже перте, а новчаник спустила у Анђелину торбу. Није се много забринула. Када је слетела у Бостон, јавила се мами и рекла јој да је стигла брже авионом до Бостона, него својевремено аутобусом до Котора.
- Нисам могла да верујем да сам део те приче у којој сам се затекла, али сам после пар месеци почела да се преиспитујем. Навикла сам да сам у Србији кул ортак, супер друг и много фан, али и начитана млада девојка, а тамо сам била само слатка. Мој енглски јесте био одличан, али далеко од тога да сам могла да дискутујем о историјским епохама са студентима са Харварда, а хтела сам. Повукла сам се у себе и много читала на енглеском.
Говорећи о предностима и недостацима Србије и Америке, каже да је тамо једна, а овде друга Софија. Тамо нема пријатеље, али има сјајне колеге, паметне и талентоване људе. Иако је свесна да тамо не може припадати и да је ту празнину немогуће попунити, памти да је „Рахмањинов своја најлепша дела написао због чињенице да живи у Америци, уместо у родној Русији“. Када носталгија прети да је савлада, вежба.
При крају је прве године мастер-студија на Бостонском универзитету. Када заврши, планира да упише докторат, да се бави музиком као терапијом, синтезом харфе и аутизма. Иако је вишеструко талентована, њена највећа љубав су деца.
- Деца са аутизмом имају невероватну реакцију на харфу, која је органски инструмент, једини где месо (прст) и жица праве музику. Због тога и резонује продуховљено и чисто, ни прегласно, ни претихо, баланс је такав да превазилази интелектуално поимање. Постоји нешто у њеним вибрацијама што умирује децу са аутизмом. Она реагују, у зависности од темпа и јачине звука, нешто их покреће, чак и кад не могу да говоре, или ходају...
- Твоје вјерују?
- Можда ће да звучи као клише, али мој животни мото је - Чиме год да се бавимо, шта год да радимо или не радимо, требало би да се сваког јутра пробудимо са жељом да будемо добри људи, а свако вече легнемо са помишљу да ћемо сутра бити бољи него што смо данас.
УМЕТНОСТ ЈЕ
БЕЗБЕДНА
„Не борим се за опстанак уметности, јер док год има нас, биће и уметности. Уметност није професија, није занат, није чак ни позив, него начин живота. Као што дур не бисмо разумели као ,,срећу’’ да нема мола, тако ни доброту не бисмо ценили у уметничком делу званом живот-свет, да нема зла. Докле год смо овде, има будућности и за мол и за дур и за уметност. Не борим се ни за свој опстанак. Уколико почнем да сматрам да сам лично важна за уметност и да без мене њена безбедност може бити доведена у питање, тада сам званично постала њен Јуда. Чињеница да је ,,Коларац’’ неретко полу-празан, уметности не значи ништа, она никада није чула за страх од нестанка.“

ЖИВОТ НИЈЕ ДРУГДЕ
“У Америци не постоји конкурентски однос између уметника зато што има довољно простора за све и свако негује своју посебност. И све је важно, целокупни имиџ, како неко изгледа, како говори, како се понаша, разговара са људима... Сви воде рачуна о свему и раде на себи. Много сам срећна што сам отишла и проширила видике. Тамо сам амбасадор Србије и покушавам да је презентујем на најбољи могући начин, а кад дођем овде, трудим се да пренесем својим другарима оно што је тамо добро. Ми не знамо Американце, него њихову владу, а они су обични људи, попут нас. Живот овде, или тамо, као и било где, има своје врлине и мане.”

Софија Сибиновић је школовање започела најпре у класи проф. Александре Првуловић у Музичкој школи “Петар Коњовић”, а касније у класи мр Дијане Сретеновић у Музичкој школи “Мокрањац”, где је и завршила средњу школу. Након тога је уписала студије у Бостону, где завршава прву годину мастер-студија. Освојила је многобројне награде на међународним такмичењима како у нашој земљи, тако и у иностранству.
Као солиста, члан оркестра или члан камерних састава наступала је у свим престижним салама у Србији и у Бостону. Као прва харфа наступа у саставу Бруклинског симфонијског оркестра. Поред основних студија, интезивно се бави слободном импровизацијом и интегрисањем харфе у различите музичке стилове.
М. Филиповић

Најновији број

8. новембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa