Berza

  • aero 892 ▼ -0,89%
  • dinnpb 5.520 ▼ -2,30%
  • gfom 343 ▲ 2,39%
  • gmon 2.200 ⚫ 0,00%
  • impl 3.500 ⚫ 0,00%
  • insj 8.000 ▼ -20,00%
  • jesv 6.801 ▼ -0,53%
  • mtlc 2.000 ▲ 1,99%
  • niis 729 ▲ 0,14%
  • ppva 1.488 ▼ -7,00%
  • stotn 170 ⚫ 0,00%
  • svrl 601 ▼ -0,50%
  • tigr 45 ▼ -2,17%
  • utsi 2.000 ⚫ 0,00%
  • vitl 750 ▲ 15,38%
(28. jun 2018.)
USPEŠNI ŠAPČANI: Sofija Sibinović

Kad porastem biću harfa

Kad porastem biću harfa
Svima nama koji imamo čudni poriv da se susrećemo sa belim papirom, ili ekranom kompjutera, više nego dobro je poznat fenomen prve rečenice. Kako započeti tekst? Koja je to formula koja otvara vrata i uvodi nas u svet jedne ličnosti (a svaka je posebna, bez obzira da li je svesna toga ili nije)? Ovaj put, posle koncerta harfistkinje Sofije Sibinović u holu Biblioteke šabačke, teže je nego obično. Sve što bismo rekli, malo je. Zato ovu priču započinjemo jednom jedinom rečju – raskoš.
Rođena je u porodici Sibinović devedeset četvrte godine u Beogradu. O njenom ocu Đorđu, dr pravnih nauka i književniku, već smo pisali, kao i o mlađoj sestri, violistkinji Anđeli. Sofija je srednja, druga od tri talentovane, neobične i u svemu posebne, iako različite, sestre. U ubrzanom i pomalo grotesknom veku u kome živimo, one deluju nestvarno, kao da dolaze iz neke prohujale vremenske epohe, podsećajući nas na značenje reči kao što su čast, dobrota, dar... Takođe, one su savremene i urbane mlade devojke, samostalne i sposobne za život u belom svetu.
- Iako sam rođena u Beogradu, ne osećam se kao Beograđanka, mada je činjenica da nisam ni Šapčanka. Vaspitavane smo drugačije, na tradicionalan način i, što je najvažnije, bez pritiska. Jedino pravilo unašoj kući, od pranja sudova do školovanja, bilo je: „Ono što započneš, moraš da završiš“.
Tako je Sofija, kao i njene sestre, završavala svaku školu koju je pohađala – u baletskoj je provela četiri godine, u nižoj muzičkoj šest, a u slikarskoj, iako je slikarstvo ostalo njena ljubav, bila je od pete do sedamnaeste godine.
Muzika je izabrala svoj način da, ne samo uđe u njen život, nego da postane njen život. Kao devojčica od četiri godine, imala je ozbiljnu zdravstvenu sitaciju i hitno je operisana. Pacijentima su u to vreme i u toj bolnici, čijeg se imena ne seća, puštali klasičnu muziku. I danas pamti trentak kada je prvi put čula (i videla, ne rekorderu) Verdijevu Aidu i zauvek se zaljubila u harfu. Mami je u poverenju rekla: „Kad porastem, biću harfa“. Dok su druga deca maštala da budu učiteljice, glumice, pevačice, lekari, ona nikada nije odustala od svog sna, koji, na prvoj godini master-studija Univerziteta u Bostonu, danas živi.
- Pošla sam u nižu muzičku školu sa osam godina. Roditelji su me uputili na klavir i rekli mi da prvo moram da ga završim da bih mogla da sviram harfu, za koju sam mala. Mrzela sam klavir i sa suzama odlazila na nastavu. Jednog dana, sa profesorkom klavira našla sam se u drugoj muzičkoj školi i, kao na filmu, vrata su se otvorila i ja sam ugledala devojčicu kako svira harfu, a bila je mlađa od mene. Pala sam u tešku depresiju (smeh).
Naravno da nije odustala, nije mogla da prekrši porodični zavet o neodustajanju, važnom sastojku recepture uspeha. Roditeljima nije ništa rekla, napisala je pismo tadašnjoj direktorki Muzičke škole Jasni Mihaljici i zamolila je da joj pronađe nastavnicu harfe, obećavši joj da će „jednog dana biti poznata i da će se njen trud isplatiti“.
- Mislim da i danas čuvaju u školi to moje pimo u kojoj je svako slovo drugačije boje. Direktorka je zaista, za dva meseca, pronašla profesorku koja je bila spremna da pozajmi svoju harfu školi kako bih mogla da pohađam časove. Godinu dana sam bila jedino dete u toj klasi, koja je danas veoma uspešna. Imala sam podršku roditelja, oni zapravo nisu nikada bili protiv, samo je mama htela da pauzira moju ideju, znajući da, poput svog oca, ne umem da čekam.
Smeh. Zarazan. Kad se Sofija smeje, ceo svet se smeje.
Posle nižih razreda u Muzičkoj školi „Petar Konjović“ (klavir i harfa), kod profesorke Aleksandre Prvulović, srednju je završila u „Mokranjcu“ (harfu i solo pevanje). Za profesorku Dijanu Sretenović kaže da je njena muzička mama.
Sa tek navršenih osamnaest godina, otišla je na studije u Boston. Komisiji je poslala snimke iz Beča i Salcburga, prošla na audiciji i dobila stipendiju.
Život u Beču Amerike počeo je filmično. Došla je bez prebijenog centa zato što je na aerodormu zastala da zaveže perte, a novčanik spustila u Anđelinu torbu. Nije se mnogo zabrinula. Kada je sletela u Boston, javila se mami i rekla joj da je stigla brže avionom do Bostona, nego svojevremeno autobusom do Kotora.
- Nisam mogla da verujem da sam deo te priče u kojoj sam se zatekla, ali sam posle par meseci počela da se preispitujem. Navikla sam da sam u Srbiji kul ortak, super drug i mnogo fan, ali i načitana mlada devojka, a tamo sam bila samo slatka. Moj englski jeste bio odličan, ali daleko od toga da sam mogla da diskutujem o istorijskim epohama sa studentima sa Harvarda, a htela sam. Povukla sam se u sebe i mnogo čitala na engleskom.
Govoreći o prednostima i nedostacima Srbije i Amerike, kaže da je tamo jedna, a ovde druga Sofija. Tamo nema prijatelje, ali ima sjajne kolege, pametne i talentovane ljude. Iako je svesna da tamo ne može pripadati i da je tu prazninu nemoguće popuniti, pamti da je „Rahmanjinov svoja najlepša dela napisao zbog činjenice da živi u Americi, umesto u rodnoj Rusiji“. Kada nostalgija preti da je savlada, vežba.
Pri kraju je prve godine master-studija na Bostonskom univerzitetu. Kada završi, planira da upiše doktorat, da se bavi muzikom kao terapijom, sintezom harfe i autizma. Iako je višestruko talentovana, njena najveća ljubav su deca.
- Deca sa autizmom imaju neverovatnu reakciju na harfu, koja je organski instrument, jedini gde meso (prst) i žica prave muziku. Zbog toga i rezonuje produhovljeno i čisto, ni preglasno, ni pretiho, balans je takav da prevazilazi intelektualno poimanje. Postoji nešto u njenim vibracijama što umiruje decu sa autizmom. Ona reaguju, u zavisnosti od tempa i jačine zvuka, nešto ih pokreće, čak i kad ne mogu da govore, ili hodaju...
- Tvoje vjeruju?
- Možda će da zvuči kao kliše, ali moj životni moto je - Čime god da se bavimo, šta god da radimo ili ne radimo, trebalo bi da se svakog jutra probudimo sa željom da budemo dobri ljudi, a svako veče legnemo sa pomišlju da ćemo sutra biti bolji nego što smo danas.
UMETNOST JE
BEZBEDNA
„Ne borim se za opstanak umetnosti, jer dok god ima nas, biće i umetnosti. Umetnost nije profesija, nije zanat, nije čak ni poziv, nego način života. Kao što dur ne bismo razumeli kao ,,sreću’’ da nema mola, tako ni dobrotu ne bismo cenili u umetničkom delu zvanom život-svet, da nema zla. Dokle god smo ovde, ima budućnosti i za mol i za dur i za umetnost. Ne borim se ni za svoj opstanak. Ukoliko počnem da smatram da sam lično važna za umetnost i da bez mene njena bezbednost može biti dovedena u pitanje, tada sam zvanično postala njen Juda. Činjenica da je ,,Kolarac’’ neretko polu-prazan, umetnosti ne znači ništa, ona nikada nije čula za strah od nestanka.“

ŽIVOT NIJE DRUGDE
“U Americi ne postoji konkurentski odnos između umetnika zato što ima dovoljno prostora za sve i svako neguje svoju posebnost. I sve je važno, celokupni imidž, kako neko izgleda, kako govori, kako se ponaša, razgovara sa ljudima... Svi vode računa o svemu i rade na sebi. Mnogo sam srećna što sam otišla i proširila vidike. Tamo sam ambasador Srbije i pokušavam da je prezentujem na najbolji mogući način, a kad dođem ovde, trudim se da prenesem svojim drugarima ono što je tamo dobro. Mi ne znamo Amerikance, nego njihovu vladu, a oni su obični ljudi, poput nas. Život ovde, ili tamo, kao i bilo gde, ima svoje vrline i mane.”

Sofija Sibinović je školovanje započela najpre u klasi prof. Aleksandre Prvulović u Muzičkoj školi “Petar Konjović”, a kasnije u klasi mr Dijane Sretenović u Muzičkoj školi “Mokranjac”, gde je i završila srednju školu. Nakon toga je upisala studije u Bostonu, gde završava prvu godinu master-studija. Osvojila je mnogobrojne nagrade na međunarodnim takmičenjima kako u našoj zemlji, tako i u inostranstvu.
Kao solista, član orkestra ili član kamernih sastava nastupala je u svim prestižnim salama u Srbiji i u Bostonu. Kao prva harfa nastupa u sastavu Bruklinskog simfonijskog orkestra. Pored osnovnih studija, intezivno se bavi slobodnom improvizacijom i integrisanjem harfe u različite muzičke stilove.
M. Filipović

Najnoviji broj

12. decembar 2019.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa