Инфо

Берза

  • aero 1.692 ▲ 0,18%
  • agbc 500 ⚫ 0,00%
  • alfa 34.434 ▲ 2,48%
  • amsopb 545 ⚫ 0,00%
  • dinnpb 3.490 ▲ 2,47%
  • enhl 690 ⚫ 0,00%
  • hmbg 510 ⚫ 0,00%
  • jesv 5.105 ▲ 2,08%
  • kmbn 1.905 ▲ 0,26%
  • niis 684 ▲ 0,74%
  • rso1488 127,40 ⚫ 0,00%
  • svrl 600 ⚫ 0,00%
(12. јул 2018.)
ЈУБИЛЕЈИ: ШАБАЧКИ КЊИЖЕВНИК ИВАН ГЛИШИЋ ОБЕЛЕЖАВА 50 ГОДИНА СТВАРАЛАШТВА

Знала је мама да ће га скрцкати леви елементи

О Ивану Глишићу, шабачком књижевнику који ове године обележава 50 година стваралаштва, писали смо у натпису „Гори земља, гори камен“ као једном од десет текстописаца бивше Југославије, у времену када се „поезија певала“, када су конкурси били шифровани, а синглови и лонгплејке без пиратерије. На његове стихове, музику су написали многи композитори, а песме, које су се нашле на репертоару познатих певача и бендова, и данас се слушају. У овом броју „Гласа Подриња“ представљамо његово књижевнно стваралаштво
Знала је мама да ће га скрцкати леви елементи
Пасионирани „читач“ постао је већ у основној школи („Јанко Веселиновић“). Памти да му је Соња Уларџић, наставница физичког, за малу матуру поклонила Џојсовог „Уликса“ и „Голе и мртве“ Нормана Малера, а у Учитељској, професорка француског, Гордана Гајић - Жида, Паскала, Пруста, Золу… Када се појавио рокенрол, почео је да се дружи са шабачким рокерима, а у његов живот ушли су Керуак, Буковски, Селинџер, Бароуз...
Најпре је, по наговору Мике Антића, са којим га је упознао Милић од Мачве, писао сценарија за кратке цртане филмове, а онда је, шездесет и седме, добио прву награду Удружења филмских радника Југославије за сценарио по ком је снимљен документарни филм, „Млади Југословени 1947-67“.
- Поезију сам почео да пишем захваљујући принцу мачванске поезије, Ивану Лолићу. Нас двојица смо, у народним ношњама, обишли сва мачванска села и, у домовима културе, казивали стихове. Потом сам постао сам председник шабачког Клуба младих стваралаца, а водио сам и Мачванску песничку школу при Милићевој Радован кули, у Белотићу. Са Драганом Филиповићем, Томом Маринковићем, Драгољубом Николићем, Драгицом Беловуковић, Бранком Криловић, сестрама Надом и Бранком Брановачки, учествовао сам на сусретима завичајних песника. А са Крстивојем Илићем обишао сам скоро целу Југославију. Била су то дружења без сујете, без ко је од кога бољи, ко је најбољи, него као да смо род рођени.
Добрица Ерић је, преко Драгише Пењина, чуо за младог Глишића, па је објављивао његове песме у свом Расковнику. Шездесет девете је добио награду Радио Београда, за Дан младости. Прву песничку, ћириличну књигу Свадбарење, објавио је седамдесет пете, у издању Клуба завичајних студената Шапца. Нажалост, забрањена је, због илустрација Милића од Мачве и рецензија Мике Антића и Васка Попе, који су били на листи Црног таласа.
- Сачувао сам неколико примерака, послао сам један у Загреб, композитору Реју Руићу, па смо објавили ЛП „Пастир крај ватре“ Дарка Домијана. Албум је ликовно опремио шабачки сликар Слободан Паћић Боце. Моје стихове илустровали су Слободанка Ракић Шефер, Михаило Глигорић Глиша, Радован Миразовић, Иван Станић и други. Ових дана Дарко Ковачевић и Неуролептиц трио поставили су дигитално моју песму Рун Ањаy, „Бежим, бежи“, као цртаћ.
Прво прозно дело „Јер знала је мама мене ће скрцкати Леви елементи“, уз опаске Бранислава Московљевића, роман о прогону наших рокера од стране естаблишмента, требало је да се појави у Независним издањима Слободана Машића. Али, власт је забранила Машићева издања „Црвени краљ“ и „Кад су цветале тикве“, о корупцији у југословенском фудбалу и боксу и запленила Иванов рукопис. Једно поглавље објавио је Пеца Поповић у часопису „Џубокс“, а остатак рукописа био је уништен. По сећању је написао нови роман, који је Машић објавио осамдесет и осме. Добио је на стотине писама и примљен је у Удружење књижевника Југославије.
- У моје време, државни издавачи нису смели да објављују дела која су указивала на тада нетипичне појаве, богаћење политичара, корупцију, лажне дипломе, партијско запошљавање, оно што је касније узело маха, постало типично и довело да распада федерације, а сада је болна тачка нашег друштва. Отуда, објављивао сам о свом трошку. Слободан Машић и Иван Ковачевић објавили су ми многа дела. Град Шабац ми је финансирао Позитивно лудило, Гвоздени јахач/Горила ИВ и Шабац моје младости. Општина Богатић ми је, у поводу Хајдучких вечери објавила Мачванке, наш Дом омладине Ратни албум, о злочинима окупатора у овим крајевима, сликар Радован Миразовић Страхиња кулу, Драган Радановић и његов панк фанзин Делириум - Рокенрол ратнике...
Писао је и романсиране биографије о Микеланђелу, Црњанском, Исидори Секулић, Миловану Глишићу, Бори Станковићу, Душану Савковићу, енглеском писцу Лоренсу, о Алену Делону, Пазолинију... Неке од ових књига биле су на списку за НИН-ову награду, а за неке је добио награде за фељтон (Вечерње новости, Борба). Има и повељу Исидорине задужбине у оснивању, захвалнице Народне библиотеке Србије, Библиотеке Матице српске и награду Политикиног забавника, за романе о младима - Чизме слободе, Пластично лице и Шљамхаус или Кућа срама, које су снимљене и емитоване на Другом програму Радио Београда. Осамдесет и девете, Трећи програм РТВ Београда снимио је документарну емисију о његовом раду на месту уредника за младе Радио и ТВ Шапца, као и шабачким часописима Селе, Браћа Срнић, Другар. Учествовали су и култни српски панк бендови Аутопсија и Напред у прошлост. Недавно, екипе ТВ Љубљане и Радио Штудента, смиле су нови документарац о њему.
- Желимир Жилник се носио мишљу да, уз помоћ ИП Заслон и Ивана Ковачевића, сними филм по мом роману Рокенрол ратници. Долазио је у Шабац, тражили смо места за снимање, али догодио се распад федерације. Живојин Павловић је планирао да сними документарац по мојој књизи Амор у Борином Врању, но, преминуо је у току снимања филма Држава мртвих. Глумио сам у играном филму Синише Дугоњића Појачало и гитара, у продукцији Студентског центра БГ и УГ Светлост из Шапца, по аутобиографској причи ниновца и старог панкера Слободана Тишме. Играо сам и у филму Фанзини с Марса, о најзначајнијим екс Ју фанзинашима. Оба филма су на интернету.
Мало је књига које је промовисао. У време када је био просветар, није могао да добије слободне дане , а кад је прешао у Глас Подриња, „било је много посла“. Слободан Машић му је уприличио у Београду, у књижари Српске академије наука, промоцију романа Ура ура матура. Представљање исте књиге организовале су му колеге из Гласа Подриња, Стана Муњић, Бранко Јелић и Зоран Бркић, а Милан Васић у Просветиној књижари у Дому омладине. Са Даниелом Радочајем из Пуле, објавио је панк роман Водич кроз Крлежу, који је промовисан на Фестивалу Мирослава Крлежа, у Крлежиној кући на Гвозду, у Загребу. Роман је Министарство културе и просвете Хрватске уврстило у допунску литературу за матуранте. И поред чињенице да се ретко појављује у јавности, добио је, у више наврата, захвалнице Народне библиотеке Србије и Матице српске.
- Много времена сам утрошио јер сам волонтерски написао преко деведесет осврта за књиге завичајних и писаца широм бивше федерације, као и оних у дијаспори. Сада, кад сам под теретом година, у одлажењу, са великом грижом савести одбијам да се бавим овим послом. Журим, да ме време не претекне, да довршим неке своје литерарне идеје, пре свега, да нађем спонзоре и објавим роман Селе или Збогом мајко и поздрави ми слободу, о деветнаестогодишњем, сада заборављеном, шабачком антифашисти са Камичка, Селимиру Јовановићу Селу, кога су комунисти, о чему се мало зна, избацили из партије и Мачванског партизанског одреда. Овај роман сам написао на основу приче Вере Стефановић, лекарке, Селове сестре и есеја књижевника и хроничара Станоја Филиповића. Ако не нађем суфинансијера, објавићу самиздат, као и многе друге, кредитом за пензионере.
Младалачког духа, у панк „фазону“, у седамдесет шестој години, пише и сећа се времена када је, седамдесетих, био председник Клуба младих стваралаца и суоснивач култне групе Боје и речи, где је било на десетине младих стваралаца. Иако није било електронских медија, о њима се причало, а долазили су да их упознају озбиљни књижевни ствараоци попут Иве Андрића, Весне Парун, Оскара Давича и других.
- Немамо Лексикон шабачких писаца, где би требало да будемо заступљени сви, не само они које симпатишу сујетни приређивачи, нови Скерлићи...Било би лакше када би Шабац имао Удружење завичајних писаца и књижевни часопис где би ми, који смо при крају животног века, били почасни чланови.
БЕЗ ЛЕКТОРА И РЕЦЕНЗЕНТА
„Док сам студирао књижевност, стекао сам одбојност према критичарима. Јован Скерлић је негативно писао о делима Исидоре Секулић и Владислава Петковића Диса, а ја сам их обожавао. Моји независни издавачи, Слободан Машић и Иван Ковачевић, говорили су ми да пишем шта и како хоћу. Лектори и рецензенти су неопходни за енциклопедије, лексиконе и уџбенике. Умешају ли се писцима, то је као непотребна хируршка интервенција, која најчешће изобличи изворно дело.“

Четири Иванова романа и две књиге поезије превео је амерички филозоф и слависта Дејвид Стоун, предавач на Универзитету у Балтимору. Књигу Лорка је умро од љубави, превели су Марта Мићић (на мађарски) и млади слависта Симон Гончар, из Пољске. Недавно је из Америке добио две тематске енциклопедије. Сербиан њритерс и Сербиан мусицианс, не знајући да је у обе заступљен. Далибор Мишин, доктор социологије, предавач на неколико америчких универзитета, уврстио га је у књигу Југословенски рокенрол и критичка поетика друштва. Има га и Речнику графита Радомира Ђорђевића, доктора социологије и у лексикону Ко је ко у Србији. Књига песама Гене Рома или Иду Цигани, у издању Заслона, нашла се ових дана и у дигиталном издању Универзитетске библиотеке у Мичигену. Увршћен је у књиге Публицисте и новинари Подриња Вите Бујишића, Знаменити Мачвани Миомира Филиповића Фиће, и Антологији мачванске поезије Петра Берића и Драгана Јосиповића. На препоруку песникиње Душке Врховац, постао је члан међународног удружења Писци света.
М.Филиповић

Најновији број

20. септембар 2018.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa