Znala je mama da će ga skrckati levi elementi

Pasionirani „čitač“ postao je već u osnovnoj školi („Janko Veselinović“). Pamti da mu je Sonja Ulardžić, nastavnica fizičkog, za malu maturu poklonila Džojsovog „Uliksa“ i „Gole i mrtve“ Normana Malera, a u Učiteljskoj, profesorka francuskog, Gordana Gajić - Žida, Paskala, Prusta, Zolu… Kada se pojavio rokenrol, počeo je da se druži sa šabačkim rokerima, a u njegov život ušli su Keruak, Bukovski, Selindžer, Barouz...
Najpre je, po nagovoru Mike Antića, sa kojim ga je upoznao Milić od Mačve, pisao scenarija za kratke crtane filmove, a onda je, šezdeset i sedme, dobio prvu nagradu Udruženja filmskih radnika Jugoslavije za scenario po kom je snimljen dokumentarni film, „Mladi Jugosloveni 1947-67“.
- Poeziju sam počeo da pišem zahvaljujući princu mačvanske poezije, Ivanu Loliću. Nas dvojica smo, u narodnim nošnjama, obišli sva mačvanska sela i, u domovima kulture, kazivali stihove. Potom sam postao sam predsednik šabačkog Kluba mladih stvaralaca, a vodio sam i Mačvansku pesničku školu pri Milićevoj Radovan kuli, u Belotiću. Sa Draganom Filipovićem, Tomom Marinkovićem, Dragoljubom Nikolićem, Dragicom Belovuković, Brankom Krilović, sestrama Nadom i Brankom Branovački, učestvovao sam na susretima zavičajnih pesnika. A sa Krstivojem Ilićem obišao sam skoro celu Jugoslaviju. Bila su to druženja bez sujete, bez ko je od koga bolji, ko je najbolji, nego kao da smo rod rođeni.
Dobrica Erić je, preko Dragiše Penjina, čuo za mladog Glišića, pa je objavljivao njegove pesme u svom Raskovniku. Šezdeset devete je dobio nagradu Radio Beograda, za Dan mladosti. Prvu pesničku, ćiriličnu knjigu Svadbarenje, objavio je sedamdeset pete, u izdanju Kluba zavičajnih studenata Šapca. Nažalost, zabranjena je, zbog ilustracija Milića od Mačve i recenzija Mike Antića i Vaska Pope, koji su bili na listi Crnog talasa.
- Sačuvao sam nekoliko primeraka, poslao sam jedan u Zagreb, kompozitoru Reju Ruiću, pa smo objavili LP „Pastir kraj vatre“ Darka Domijana. Album je likovno opremio šabački slikar Slobodan Paćić Boce. Moje stihove ilustrovali su Slobodanka Rakić Šefer, Mihailo Gligorić Gliša, Radovan Mirazović, Ivan Stanić i drugi. Ovih dana Darko Kovačević i Neuroleptic trio postavili su digitalno moju pesmu Run Anjay, „Bežim, beži“, kao crtać.
Prvo prozno delo „Jer znala je mama mene će skrckati Levi elementi“, uz opaske Branislava Moskovljevića, roman o progonu naših rokera od strane establišmenta, trebalo je da se pojavi u Nezavisnim izdanjima Slobodana Mašića. Ali, vlast je zabranila Mašićeva izdanja „Crveni kralj“ i „Kad su cvetale tikve“, o korupciji u jugoslovenskom fudbalu i boksu i zaplenila Ivanov rukopis. Jedno poglavlje objavio je Peca Popović u časopisu „Džuboks“, a ostatak rukopisa bio je uništen. Po sećanju je napisao novi roman, koji je Mašić objavio osamdeset i osme. Dobio je na stotine pisama i primljen je u Udruženje književnika Jugoslavije.
- U moje vreme, državni izdavači nisu smeli da objavljuju dela koja su ukazivala na tada netipične pojave, bogaćenje političara, korupciju, lažne diplome, partijsko zapošljavanje, ono što je kasnije uzelo maha, postalo tipično i dovelo da raspada federacije, a sada je bolna tačka našeg društva. Otuda, objavljivao sam o svom trošku. Slobodan Mašić i Ivan Kovačević objavili su mi mnoga dela. Grad Šabac mi je finansirao Pozitivno ludilo, Gvozdeni jahač/Gorila IV i Šabac moje mladosti. Opština Bogatić mi je, u povodu Hajdučkih večeri objavila Mačvanke, naš Dom omladine Ratni album, o zločinima okupatora u ovim krajevima, slikar Radovan Mirazović Strahinja kulu, Dragan Radanović i njegov pank fanzin Delirium - Rokenrol ratnike...
Pisao je i romansirane biografije o Mikelanđelu, Crnjanskom, Isidori Sekulić, Milovanu Glišiću, Bori Stankoviću, Dušanu Savkoviću, engleskom piscu Lorensu, o Alenu Delonu, Pazoliniju... Neke od ovih knjiga bile su na spisku za NIN-ovu nagradu, a za neke je dobio nagrade za feljton (Večernje novosti, Borba). Ima i povelju Isidorine zadužbine u osnivanju, zahvalnice Narodne biblioteke Srbije, Biblioteke Matice srpske i nagradu Politikinog zabavnika, za romane o mladima - Čizme slobode, Plastično lice i Šljamhaus ili Kuća srama, koje su snimljene i emitovane na Drugom programu Radio Beograda. Osamdeset i devete, Treći program RTV Beograda snimio je dokumentarnu emisiju o njegovom radu na mestu urednika za mlade Radio i TV Šapca, kao i šabačkim časopisima Sele, Braća Srnić, Drugar. Učestvovali su i kultni srpski pank bendovi Autopsija i Napred u prošlost. Nedavno, ekipe TV Ljubljane i Radio Študenta, smile su novi dokumentarac o njemu.
- Želimir Žilnik se nosio mišlju da, uz pomoć IP Zaslon i Ivana Kovačevića, snimi film po mom romanu Rokenrol ratnici. Dolazio je u Šabac, tražili smo mesta za snimanje, ali dogodio se raspad federacije. Živojin Pavlović je planirao da snimi dokumentarac po mojoj knjizi Amor u Borinom Vranju, no, preminuo je u toku snimanja filma Država mrtvih. Glumio sam u igranom filmu Siniše Dugonjića Pojačalo i gitara, u produkciji Studentskog centra BG i UG Svetlost iz Šapca, po autobiografskoj priči ninovca i starog pankera Slobodana Tišme. Igrao sam i u filmu Fanzini s Marsa, o najznačajnijim eks Ju fanzinašima. Oba filma su na internetu.
Malo je knjiga koje je promovisao. U vreme kada je bio prosvetar, nije mogao da dobije slobodne dane , a kad je prešao u Glas Podrinja, „bilo je mnogo posla“. Slobodan Mašić mu je upriličio u Beogradu, u knjižari Srpske akademije nauka, promociju romana Ura ura matura. Predstavljanje iste knjige organizovale su mu kolege iz Glasa Podrinja, Stana Munjić, Branko Jelić i Zoran Brkić, a Milan Vasić u Prosvetinoj knjižari u Domu omladine. Sa Danielom Radočajem iz Pule, objavio je pank roman Vodič kroz Krležu, koji je promovisan na Festivalu Miroslava Krleža, u Krležinoj kući na Gvozdu, u Zagrebu. Roman je Ministarstvo kulture i prosvete Hrvatske uvrstilo u dopunsku literaturu za maturante. I pored činjenice da se retko pojavljuje u javnosti, dobio je, u više navrata, zahvalnice Narodne biblioteke Srbije i Matice srpske.
- Mnogo vremena sam utrošio jer sam volonterski napisao preko devedeset osvrta za knjige zavičajnih i pisaca širom bivše federacije, kao i onih u dijaspori. Sada, kad sam pod teretom godina, u odlaženju, sa velikom grižom savesti odbijam da se bavim ovim poslom. Žurim, da me vreme ne pretekne, da dovršim neke svoje literarne ideje, pre svega, da nađem sponzore i objavim roman Sele ili Zbogom majko i pozdravi mi slobodu, o devetnaestogodišnjem, sada zaboravljenom, šabačkom antifašisti sa Kamička, Selimiru Jovanoviću Selu, koga su komunisti, o čemu se malo zna, izbacili iz partije i Mačvanskog partizanskog odreda. Ovaj roman sam napisao na osnovu priče Vere Stefanović, lekarke, Selove sestre i eseja književnika i hroničara Stanoja Filipovića. Ako ne nađem sufinansijera, objaviću samizdat, kao i mnoge druge, kreditom za penzionere.
Mladalačkog duha, u pank „fazonu“, u sedamdeset šestoj godini, piše i seća se vremena kada je, sedamdesetih, bio predsednik Kluba mladih stvaralaca i suosnivač kultne grupe Boje i reči, gde je bilo na desetine mladih stvaralaca. Iako nije bilo elektronskih medija, o njima se pričalo, a dolazili su da ih upoznaju ozbiljni književni stvaraoci poput Ive Andrića, Vesne Parun, Oskara Daviča i drugih.
- Nemamo Leksikon šabačkih pisaca, gde bi trebalo da budemo zastupljeni svi, ne samo oni koje simpatišu sujetni priređivači, novi Skerlići...Bilo bi lakše kada bi Šabac imao Udruženje zavičajnih pisaca i književni časopis gde bi mi, koji smo pri kraju životnog veka, bili počasni članovi.

BEZ LEKTORA I RECENZENTA
„Dok sam studirao književnost, stekao sam odbojnost prema kritičarima. Jovan Skerlić je negativno pisao o delima Isidore Sekulić i Vladislava Petkovića Disa, a ja sam ih obožavao. Moji nezavisni izdavači, Slobodan Mašić i Ivan Kovačević, govorili su mi da pišem šta i kako hoću. Lektori i recenzenti su neophodni za enciklopedije, leksikone i udžbenike. Umešaju li se piscima, to je kao nepotrebna hirurška intervencija, koja najčešće izobliči izvorno delo.“

Četiri Ivanova romana i dve knjige poezije preveo je američki filozof i slavista Dejvid Stoun, predavač na Univerzitetu u Baltimoru. Knjigu Lorka je umro od ljubavi, preveli su Marta Mićić (na mađarski) i mladi slavista Simon Gončar, iz Poljske. Nedavno je iz Amerike dobio dve tematske enciklopedije. Serbian njriters i Serbian musicians, ne znajući da je u obe zastupljen. Dalibor Mišin, doktor sociologije, predavač na nekoliko američkih univerziteta, uvrstio ga je u knjigu Jugoslovenski rokenrol i kritička poetika društva. Ima ga i Rečniku grafita Radomira Đorđevića, doktora sociologije i u leksikonu Ko je ko u Srbiji. Knjiga pesama Gene Roma ili Idu Cigani, u izdanju Zaslona, našla se ovih dana i u digitalnom izdanju Univerzitetske biblioteke u Mičigenu. Uvršćen je u knjige Publiciste i novinari Podrinja Vite Bujišića, Znameniti Mačvani Miomira Filipovića Fiće, i Antologiji mačvanske poezije Petra Berića i Dragana Josipovića. Na preporuku pesnikinje Duške Vrhovac, postao je član međunarodnog udruženja Pisci sveta.