PRIČA O MODELINGU: NEVENA MARJANOVIĆ
SVE JE U ŽIVOTU IZBOR
Početni poslovi se ne plaćaju, a kasnije, za reklamu u Srbiji može da se zaradi između 150 i 300 evra za par dana snimanja. U svetu je, kao i u svemu, mnogo drugačije u modelingu nego kod nas. Za nekoliko sati „slikanja“ u Milanu dobila sam 800 evra. Ne radi se samo o novcu, strašno mi nedostaju putovanja
Ekipu „Glasa Podrinja“ nedavno je podmladila i osvežila Nevena Marjanović, apsolventkinja srpske književnosti, majka osmomesečnog Koste i, ono što je za našu priču najvažnije, „Foksov“ model.
Uvek je imala manekensku liniju, za šta je, kaže, najzaslužnija genetika. O modelingu ništa nije znala, posebno o agencijama, pokušajima podvođenja i prevarama. „Izguglala“ je „Foks“ i otišla na kasting.
- Imala sam sreću, ali treba biti oprezan. Primili su me, a prvo što sam uradila bio je Cecin spot (smeh). Inače, početni poslovi se ne plaćaju, dobijamo profesionalne fotografije kao kompenzaciju, što nam je jako važno. Book nam je kao lična karta, bez toga ne možemo ništa da uradimo zato što agencija prosleđuje naše fotografije klijentima i tako dobijamo poslove. Prve godine radila je isključivo u Srbiji i odbijala ponude za poslove „preko“ da ne bi propuštala predavanja na fakultetu. Radila je revije, naslovnice za Blic Ženu, poslove koji se malo, ili nimalo, plaćaju. Druga je priča u vezi sa reklamama. U zavisnosti od toga šta je u pitanju, za jedan, ili dva dana snimanja može da se zaradi između 150 i 300 evra, što je kod nas cela nečija plata, a u svetu manekenstva jako malo. Nevena je nameravala najpre da diplomira, a posle da putuje, međutim, ponudu da radi u Kini nije mogla da odbije.
- Mislila sam: „Pa dobro, to je samo tri meseca, posle ću se snaći, ali uzelo je maha“ (smeh). Kina je divna. Ne verujem da je Kinezima toliko lepo kao strancima, mnogo rade i teško žive, ali to su moje najlepše uspomene. Iako je sve drugačije nego kod nas, tamo bih mogla da živim.
Posle tri meseca, istekao joj je ugovor i, umesto da ode na Tajland, vratila se u Srbiju. Roditelji su bili zabrinuti zbog fakulteta. Ovde je ostala čitavih deset dana pre nego što je opet otišla. Ovaj put u Indiju, odatle u Milano, pa u Pariz, pa opet Milano...
- Za pet godina, koliko se bavim modelingom, izdvojila sam oko godinu i po dana za putovanja zato što sam imala stalni pritisak zbog fakulteta. Morala sam da presečem, ili sam bar tada tako mislila. Četvrta godina mi je teško pala zato što sam propustila predavanja i morala da ih nadoknadim, a ispala sam iz koloseka. Jedva sam naterala sebe da odslušam to što mi je ostalo i završim praksu, ali se promenio moj doživljaj prioriteta.
- Da li bi sada drugačije?
- Teško je uskladiti i jedno i drugo. Sada bih presekla u drugačijem smislu, i to na samom početku. Ili bih se opredelila za fakultet, ili za modeling.
- Ali, šta raditi posle tridesete, ili trideset pete, kada je neko još mlad, a star za tu vrstu posla?
- Mislila sam da ovde treba imati nešto sigurno kao što je diploma, ali ljudi koji se posvete modelingu nemaju taj problem. Pretpostavljaju da će dovoljno zaraditi da sebe obezbede, a kad završe karijeru, mogu da dobiju diplomu i nekog privatnog fakulteta, ako im je do toga stalo, ili da započnu svoj biznis. Ja sam htela i jedno, i drugo. Sad znam da sam morala da napravim izbor. Balansirala sam dok me nije progutalo. Zaglavila sam se.
- Kažeš da si imala sreću sa agencijom i prošla bez problema. U svetu mode ima raznih zloupotreba. Šta savetuješ devojkama koje žele da budu modeli?
- Da se čuvaju agencija koje su tek otvorene i neproverene. Neki otvore agenciju, uzmu novac, zatvore je i nestanu. Pričala mi je devojka koja je došla u „Foks“ iz druge agencije da su joj se dešavali pokušaji podvođenja. Ne zavisi to samo od agencije, nego od izbora same osobe. Mladim ljudima se otvaraju mnoge mogućnosti, a oni koji nemaju jasno izgrađen moralni stav, mogu da skliznu u prostituciju. Danas devojke počinju sa šesnaest, sedamnaest godina, što je jako rano upravo iz razloga koje sam navela. Uglavnom su Ruskinje išle tim putem, devojke iz Sibira, koje su došle iz teške sirotinje, mlade i lepe, željne svega...
- Zar ne zarađuju dovoljno kao modeli?
- Zavisi, a i apetiti se povećaju. Konkretno, kada bogati Kinezi organizuju karaoke, traže da im PR pronađe desetak devojaka koje samo treba da sede za stolom, piju šampanjac i budu lepe. Tako se za dva sata zaradi oko 500 evra. Išle su neke devojke koje su živele sa mnom i nisu „lake“, ali ja to nisam radila.
- Da li si razmišljala da osnuješ agenciju u Šapcu, ili ogranak „Foksa“, da obučavaš mlade devojke?
- Ne, zato što je to velika odgovornost. Ne bih smela da pošaljem nekoga na drugi kraj sveta i da razmišljam da li je dobro. „Foksu“ to nije potrebno, posebno u manjim gradovima, u Beogradu je centar svega, svi kastinzi su tamo.
- A Školicu manekenstva?
- Neke agencije organizuju školice manekenstva po deset dana. To je, uglavnom, uzimanje novca, iskorišćavanje ljudi koji nemaju pojma o tome. U krajnjem slučaju je bespotrebno, jer dok devojke ne počnu da rade ništa im ne znači školica, a te agencije im ništa ne garantiju. Najviše se nauči kroz posao.
- Tvoja poruka za mlade devojke?
- Najvažnije je da se opredele između školovanja i modelinga. Dobra agencija garantuje da se neće dogoditi trgovina belim robljem, ili nešto slično, ali sve ostalo je pitanje ličnog izbora. Trebalo bi očekivati da će se pružiti razne prilike, što je izazovno za mlade koji dolaze iz Srbije. Plaćeni su nam izlasci, imamo svoj sto i besplatno piće. Jedna Beograđanka je došla u Kinu sa šesnaest godina. Prvo veče se toliko napila da joj je pozlilo, razlupala je nos, hteli su odmah da je vrate kući.
- Kakvi su ti planovi?
- Strašno mi nedostaju putovanja, ali Kosta je sada prioritetan. Dok je mali, planiram da radim po Srbiji, a kad malo poraste, da se ponovo bavim modelingom u inostranstvu. Naravno, i da završim fakultet. Oduvek mi je bila želja da budem profesor, mada me je i novinarstvo zainteresovalo.
SREĆA JE BITI NA PRAVOM MESTU
„U Indiji sam imala fiksni ugovor. Radila sam veb šuting, što je jedan od najslabijih poslova. Imala sam obavezu da svaki dan „slikam“ od devet do šest i zarađivala hiljadu evra mesečno. Događalo se da taj novac zaradim za dva dana. Na primer, u Milanu sam „ubola“ super posao, i to iz Srbije. Za nekoliko sati posla dobila sam 800 evra, plaćenu avionsku kartu i smeštaj. To je sreća, biti na pravom mestu, u pravom trenutku. Jedna devojka iz „Foksa“ radila je neku prezentaciju u Milanu, gde je slučajno video PR poznate modne kuće. Tražio je nju, onda je dobila kampanju, a sad živi u Njujorku i zarađuje basloslovno.“
Uvek je imala manekensku liniju, za šta je, kaže, najzaslužnija genetika. O modelingu ništa nije znala, posebno o agencijama, pokušajima podvođenja i prevarama. „Izguglala“ je „Foks“ i otišla na kasting.
- Imala sam sreću, ali treba biti oprezan. Primili su me, a prvo što sam uradila bio je Cecin spot (smeh). Inače, početni poslovi se ne plaćaju, dobijamo profesionalne fotografije kao kompenzaciju, što nam je jako važno. Book nam je kao lična karta, bez toga ne možemo ništa da uradimo zato što agencija prosleđuje naše fotografije klijentima i tako dobijamo poslove. Prve godine radila je isključivo u Srbiji i odbijala ponude za poslove „preko“ da ne bi propuštala predavanja na fakultetu. Radila je revije, naslovnice za Blic Ženu, poslove koji se malo, ili nimalo, plaćaju. Druga je priča u vezi sa reklamama. U zavisnosti od toga šta je u pitanju, za jedan, ili dva dana snimanja može da se zaradi između 150 i 300 evra, što je kod nas cela nečija plata, a u svetu manekenstva jako malo. Nevena je nameravala najpre da diplomira, a posle da putuje, međutim, ponudu da radi u Kini nije mogla da odbije.
- Mislila sam: „Pa dobro, to je samo tri meseca, posle ću se snaći, ali uzelo je maha“ (smeh). Kina je divna. Ne verujem da je Kinezima toliko lepo kao strancima, mnogo rade i teško žive, ali to su moje najlepše uspomene. Iako je sve drugačije nego kod nas, tamo bih mogla da živim.
Posle tri meseca, istekao joj je ugovor i, umesto da ode na Tajland, vratila se u Srbiju. Roditelji su bili zabrinuti zbog fakulteta. Ovde je ostala čitavih deset dana pre nego što je opet otišla. Ovaj put u Indiju, odatle u Milano, pa u Pariz, pa opet Milano...
- Za pet godina, koliko se bavim modelingom, izdvojila sam oko godinu i po dana za putovanja zato što sam imala stalni pritisak zbog fakulteta. Morala sam da presečem, ili sam bar tada tako mislila. Četvrta godina mi je teško pala zato što sam propustila predavanja i morala da ih nadoknadim, a ispala sam iz koloseka. Jedva sam naterala sebe da odslušam to što mi je ostalo i završim praksu, ali se promenio moj doživljaj prioriteta.
- Da li bi sada drugačije?
- Teško je uskladiti i jedno i drugo. Sada bih presekla u drugačijem smislu, i to na samom početku. Ili bih se opredelila za fakultet, ili za modeling.
- Ali, šta raditi posle tridesete, ili trideset pete, kada je neko još mlad, a star za tu vrstu posla?
- Mislila sam da ovde treba imati nešto sigurno kao što je diploma, ali ljudi koji se posvete modelingu nemaju taj problem. Pretpostavljaju da će dovoljno zaraditi da sebe obezbede, a kad završe karijeru, mogu da dobiju diplomu i nekog privatnog fakulteta, ako im je do toga stalo, ili da započnu svoj biznis. Ja sam htela i jedno, i drugo. Sad znam da sam morala da napravim izbor. Balansirala sam dok me nije progutalo. Zaglavila sam se.
- Kažeš da si imala sreću sa agencijom i prošla bez problema. U svetu mode ima raznih zloupotreba. Šta savetuješ devojkama koje žele da budu modeli?
- Da se čuvaju agencija koje su tek otvorene i neproverene. Neki otvore agenciju, uzmu novac, zatvore je i nestanu. Pričala mi je devojka koja je došla u „Foks“ iz druge agencije da su joj se dešavali pokušaji podvođenja. Ne zavisi to samo od agencije, nego od izbora same osobe. Mladim ljudima se otvaraju mnoge mogućnosti, a oni koji nemaju jasno izgrađen moralni stav, mogu da skliznu u prostituciju. Danas devojke počinju sa šesnaest, sedamnaest godina, što je jako rano upravo iz razloga koje sam navela. Uglavnom su Ruskinje išle tim putem, devojke iz Sibira, koje su došle iz teške sirotinje, mlade i lepe, željne svega...
- Zar ne zarađuju dovoljno kao modeli?
- Zavisi, a i apetiti se povećaju. Konkretno, kada bogati Kinezi organizuju karaoke, traže da im PR pronađe desetak devojaka koje samo treba da sede za stolom, piju šampanjac i budu lepe. Tako se za dva sata zaradi oko 500 evra. Išle su neke devojke koje su živele sa mnom i nisu „lake“, ali ja to nisam radila.
- Da li si razmišljala da osnuješ agenciju u Šapcu, ili ogranak „Foksa“, da obučavaš mlade devojke?
- Ne, zato što je to velika odgovornost. Ne bih smela da pošaljem nekoga na drugi kraj sveta i da razmišljam da li je dobro. „Foksu“ to nije potrebno, posebno u manjim gradovima, u Beogradu je centar svega, svi kastinzi su tamo.
- A Školicu manekenstva?
- Neke agencije organizuju školice manekenstva po deset dana. To je, uglavnom, uzimanje novca, iskorišćavanje ljudi koji nemaju pojma o tome. U krajnjem slučaju je bespotrebno, jer dok devojke ne počnu da rade ništa im ne znači školica, a te agencije im ništa ne garantiju. Najviše se nauči kroz posao.
- Tvoja poruka za mlade devojke?
- Najvažnije je da se opredele između školovanja i modelinga. Dobra agencija garantuje da se neće dogoditi trgovina belim robljem, ili nešto slično, ali sve ostalo je pitanje ličnog izbora. Trebalo bi očekivati da će se pružiti razne prilike, što je izazovno za mlade koji dolaze iz Srbije. Plaćeni su nam izlasci, imamo svoj sto i besplatno piće. Jedna Beograđanka je došla u Kinu sa šesnaest godina. Prvo veče se toliko napila da joj je pozlilo, razlupala je nos, hteli su odmah da je vrate kući.
- Kakvi su ti planovi?
- Strašno mi nedostaju putovanja, ali Kosta je sada prioritetan. Dok je mali, planiram da radim po Srbiji, a kad malo poraste, da se ponovo bavim modelingom u inostranstvu. Naravno, i da završim fakultet. Oduvek mi je bila želja da budem profesor, mada me je i novinarstvo zainteresovalo.
„U Indiji sam imala fiksni ugovor. Radila sam veb šuting, što je jedan od najslabijih poslova. Imala sam obavezu da svaki dan „slikam“ od devet do šest i zarađivala hiljadu evra mesečno. Događalo se da taj novac zaradim za dva dana. Na primer, u Milanu sam „ubola“ super posao, i to iz Srbije. Za nekoliko sati posla dobila sam 800 evra, plaćenu avionsku kartu i smeštaj. To je sreća, biti na pravom mestu, u pravom trenutku. Jedna devojka iz „Foksa“ radila je neku prezentaciju u Milanu, gde je slučajno video PR poznate modne kuće. Tražio je nju, onda je dobila kampanju, a sad živi u Njujorku i zarađuje basloslovno.“
M.Filipović
Najnoviji broj
25. april 2024.
