POVEZANI SMO NEVIDLjIVIM NITIMA

Vesna Simović rođena je 1976. u Vladimircima, u novinarskoj kući. Njen otac Mile Vasić bio je naš kolega, vrstan novinar, vedar i omiljen među prijateljima. Vesna je dugo želela da se, poput njega, bavi „viteškim poslom“, kako je doživljavala novinarstvo. Kao gimnazijalka pisala je za Šabačku reviju, a potom se prijavila na audiciju za spikere na RTV Šabac. Danas joj se čini da je tata tu „umešao prste“, jer nije želeo da rade u istoj kući. Savetovao joj je da se najpre specijalizuje za neku oblast, a posle da radi kao novinar. Poslušala ga je i odlučila, iz potrebe da „isteruje pravdu“, da upiše Pravni fakultet. Studije su joj glatko išle, iako je bilo apsurdnih situacija poput one u kojoj je polagala ispit iz Međunarodnog prava u vreme Nato agresije na Srbiju. Poslednjih šesnaest godina radi kao pravnik u JP „Pošta Srbije“.
- Moja namera da se bavim pravom bila je na preispitivanju od početka studija, zato što je ono što piše u knjigama i zakonima često potpuno drugačije od naše realnosti. Razočarana u pravnu struku, potražila sam smisao na drugoj strani. Tako sam počela da pišem. Iako je suština svake pravne norme dobra namera, svedoci smo da se iza svih formalnih propisa kriju namere nekih ljudi koji bi samo da zarade. Teško je to posmatrati i, još gore, učestvovati u svemu tome. Pravnički jezik mi je pomogao da se izveštim u pisanju zato što je, iako naizgled grub, precizan i nepogrešiv u izražavanju istine.
U septembru prošle godine, pred Sajam knjiga, Vesna je objavila svoje „Crtice“. U toku dve godine beležila je kratke „zapise trenutka“, koje je objavljivala na Instagramu. Pisala je gde god, na semaforu, u domu, dok obavlja kućne poslove, posebno kad pegla... Nije joj jasno zašto ljudi beže od svakodnevnih poslova, posebno od čišćenja sopstvenog doma kad nas to „pročišćava i na dubljem nivou“. Tatini geni su „proradili“, ali i potreba da zaroni u svoju dubinu. „Crtice“ nisu samo njena reč, nego i način na koji živi.
- Zbog svojih uverenja, mnogi odustaju od sebe i prilagođavaju se zahtevima sredine i drugim ljudima. Tako izgube ono što je najvažnije, same sebe. Uvek sam bila sa druge strane mase i sa sopstvenim stavom, od kog nisam odustajala ni po cenu osude većine. Tako živim i danas, jasno i glasno iznosim svoje mišljenje, što nije popularno, ali je za mene jedino moguće. Ukoliko ne kažemo ono što primetimo i osetimo, postajemo saučesnici u svim procesima koji nam se ne sviđaju. Ne pristajem da budem saučesnik. Reči imaju magičnu moć i to se negde, na nekom nivou čuje i dovodi do promene.
- Benedeto Kroče je govorio da je intuicija jednaka ekspresiji. To jedino ima težinu. Zašto se nisi potpisala, da li je to „strah od autorstva“?
- U procesu pisanja, lečila sam neke svoje strahove i pobeđivala ih. To je terapijski rad. Nisam želela da se potpišem, niti da se bilo gde pojavljujem, zato što ljudi ne posmatraju dela, već one koji su ih napisali. To je ozbiljna zabluda ovog sveta. Dela su ono što je trajno i večno, a mi smo samo glasnogovornici koji prenose svoju poruku. Neki ljude se izgube praveći od svog lika veliko delo, a dela ostaju zapostavljena. Putnica je naziv mog instagram naloga, što nije slučajno. U početku sam „kačila“ fotografije sa putovanja po svetu, a onda sam krenula na egzotično putovanje ka sebi. Zadržala sam Putnicu kao svoju odrednicu, zato što se lepo uklopila u koncept mog života.
- U knjizi nema biografije na poleđini?
- Ljudi rade na biografijama da ispune očekivanja drugih.
- I zbog svog ega.
- Slažem se. Zato nisam objavila biografiju. Zbog katalogizacije i zaštite autorskih prava, bilo je neophodno da napišem ime i prezime na poleđini knjige. Međutim, meni je bitno da ono što sam napisala dođe do onih duša koje će to prepoznati.
Kada je sazrelo vreme da „Crtice“ budu objavljene, najpre je ponudila rukopis velikim izdavačima, ali nije dobila nikakav odgovor. Neprijatno iznenađena, istražila je politiku velikih kuća i shvatila da ignorišu nepoznate autore. E, onda se naljutila.
- Odlučila sam se za samostalno izdanje, jer verujem u to što radim. To je zahtevalo devet meseci rada. Kada je knjiga izašla iz štampe, krenula sam po knjižarama i bila šokirana činjenicom da ne prihvataju knjige od fizičkih lica. Pošto se kao pravnik bavim javnim nabavkama, sasvim izvesno znam da u javnim nabavkama mogu da se pojave fizička lica kao ponuđači, ali, iz nekog čudnog razloga, piscima kao fizičkim licima nije dozvoljeno da svoja dela ponude knjižarama. Uspela sam da pronađem knjižare koje su prihvatile da prodaju moje knjige. Interesantno je da su sve četiri, od kojih je jedna šabačka „Sova“, ispod nivoa zemlje, dakle, u suterenu. Imala sam utisak kao da sam u 13. veku i da po skrivenim mestima nudim neko zabranjeno štivo. Što se tiče nivoa svesti, skoro da se ništa nije promenilo od srednjeg veka, iako imamo moderne štamparije i blistave knjižare.
- Šta možemo da učinimo?
- Monopoli postoje ne toliko zbog monopolista, već zbog svih onih koji pohrle kod njih. Izaberu, ili pređu u velike izdavačke kuće, gde dobiju skromniji tretman, da bi zaradili više. Na taj način svi učestvujemo u tome, u bilo kojoj oblasti, ne samo u izdavaštvu. Lakše nam je da priđemo velikima i uzmemo mrvice umesto da napravimo kapacitet za neki drugačiji princip, odnosno, da promenimo princip monopliste. Vaspitavana sam tako da postoje neke institucije i ljudi koji će da stanu sa druge strane i predstave nečiji rad. U današnjem svetu tako ne može nigde da se stigne. Umesto da čekam da to što radim drugi primete, odlučila sam da stanem sama iza sebe. Uspevam da rastem zajedno sa svima koji žele da rastu.
Kada su joj ljudi koji se godinama bave knjigom, rekli da bez marketinga niko neće videti njene Crtice, odlučila je da se predstavi kao pisac.
- Nemam želju da eksponiram sebe, nisam bitna ja, nego oni koji će prepoznati delove sebe u „Crticama“. Verujem u kosmički marketing zato što tragam za istinom. Kada to prepoznamo na nivou energije, onda je to istinsko povezivanje i sve što radimo ima smisla. Jedni druge vidimo samo kada se prepoznamo. Nije svaka knjiga za svakog čoveka, niti je svaki čovek za svaku knjigu. Kada to prepustimo „slučajnostima“ i nevidljivim nitima srca kojima smo svi povezani, onda marketing ima smisla.
OTAC KAO INSPIRACIJA
Svaka devojčica ima u svom ocu viteza. Mile je za mene to bio i jeste i dan-danas, pogovoto što se bavio viteškim zanatom, novinarstvom, i što je bio u potrazi za istinom. I njegovo ime dosta govori – Mile je bio mio čovek. On je za mene bio najvažniji učitelj, i lajf kouč, i moja velika inspiracija. Kada je otišao iz ove fizičke dimenzije, bol je dugo bio u meni, ali sam shvatila da uvek tu, da se preselio u moje srce. Vidim ga u nekoj mojoj reakciji i osetim kako progovara iz mene. „Glas Podrinja“ kao njegova matična kuća u meni budi lepe emocije. Trčkarala sam dok je vodio emisije na radiju i čekala ga da izađe, dok je bio u desku. Cela priča u vezi sa Glasom i Šapcem je topla priča.

NIŠTA NE MORAMO
Trebalo bi da radimo samo ono što volimo. Ne moramo ništa. Bukvalno ne moramo ništa osim da pratimo svoj osećaj i radimo ono što nas ispunjava. Kada ostvarujemo svoju svrhu, to je najbolje što možemo da uradimo za sebe, svoju porodicu i ceo svet. Mi promenimo prioretite, sebe zapostavimo i onda nas nema nigde, izgubimo se u ulogama, posebno na našim prostorima.

MI SMO KREATORI SVOG ŽIVOTA
Svi smo mi kreatori svog života. Trebalo bi da se vratimo sebi i da postupamo onako kako nam diktira tihi glas naše duše, a ne da se prilagođavamo većini. Verujem da se istinske promene za kojima žudimo događaju u pojedincu, a kapacitet za promenu je ogroman u svakom od nas. Trebalo bi da zaronimo u sebe i osvestimo talente od kojih smo odustali, da sagledamo šta je to što možemo da uradimo za sebe, a kada uradimo najbolje za sebe, uradićemo i za druge. Verujem da bi trebalo da se vratimo iskonskom u sebi i prestanemo da jurimo za novcem i statusom. Egzistenicja nije novac i puki opstanak, kako se, uglavnom, tumači, nego život u skladu sa sopstvenom svrhom. Jedino kada radimo ono što nam raduje dušu, nećemo zalutati i izgubiti se.

CRTICA
Nekoga probudi lepet anđeoskih krila...
Neko toliko čvrsto spava, i da bi se probudio,
Đavo mora da ga ubode trozupcem
Pre ili kasnije svi se probudimo iz Velikog sna. Neko pre, neko kasnije. Neko tek na samom kraju puta. Neko ima lakši san pa je i buđenje lagano. Neko čvrsto spava, pa je buđenje teže. Bolnije.
Anđeo i Đavo imaju u stvari isti zadatak, jer svako od njih ima spavače koje budi, samo su im metode različite. Oslušnite i uočite male opomene pored puta koje vam ostavljaju Anđeli. S njima je buđenje i lakše i lepše. Milosrdnije.
Ako ne obratite pažnju i poruke ignorišete, ne preostaje ništa drugo nego da vas probudi njegov kolega sa trozupcem.
Cilj obojice je isti. Oni ne nagrađuju i ne kažnjavaju. Oni nas samo bude iz Velikoga sna.