SELO NEKAD I SAD
Lipa vekovnih korena
Koreni kojih se u svom stilu latio i veliki Dobrica Ćosić uvek su bili tema broj jedan u selima i Pocerine i Posavotamnave. Priča koja sećanjem krasi pocersko nekad živo selo govori i više i poučno ko je usvoji kao i opomenu i ...
Preko nekoliko vekova u selo se doselili potomci Ilije i kako to red nalaže uz ognjište rascvata se i kruška i malena Lipa. Leta tekla pa se takmičiše u visini a čeljad se bogu hvaleći množila kako red nalaže. I bi i rodno i složno dok život ne uze danak pa se sada tek odvažni upute na nekdašnje ognjište oronulo i zaraslo u travu dok se potomci sunčaju na peskovitim plažama preko bare i u Australiji i Novom Zelandu. Istina poneko i okisne u prestonici svih odluka kraljevstvu vazda silne Engleske. Do pre par leta, svedoče vremešni, dolazio ostareli potomak iz Australije da se pokloni lipi i zapali kandilo u nesvakidašnjem ambijentu. Kako je od lipe stare nekoliko vekova ostala samo kora u unutrašnjosti je neko još pre rata sa švabama postavio sto i stolice, ikonu slavsku u drvetu izdeljanu i kandilo prvo koje je na ognjištu zasjalo o godovima. Tolika lipa beše mada se proneo glas da se osušila a poteče i druga da je oživela kada se muški potomak rodio daleko u svetu pre nekoliko decenija i dan danas opojnim mirisom ne da se barem tako trag potomaka Ilije po kojem se i prezime dobi ne ugasi...
Ostalo je i sećanje da se iz tog dela pobrđa mladi zaklinjaše u staroj lipi na večnu ljubav i palili kandilo da im dobra donese. Znala je govorili stari i da neobinom smolom zasuzi kada se neko zlo u rasutom stadu potomaka desi ali o tome više svedoka nema.
Nekadašnji sokaci su zarasli pa skoro za neverovati je priča da su svatovi iz nekog od brojnih domova uvek na putu do crkve stajali uz lipu i tu sećali na pretke ali se i prvo kolo tu znalo povesti i mlada na rodnost obavezivala a lipa mirisom uzvraćala svima milujući ih kao starica decu...
U godinama koje su ispratile prethodni vek i dočekale ovaj okupljali su se potomci koji ostaše da starost dočekaju uz lipu da se druže i zavetuju da će je negovati i priču o njoj negovati kao zavet.Tu se čula i frula koju je po predanju izdeljao kao prvi domaćin legendarni Ilija. Bilo je tu podno strehe od vajata starina od kolevki i preslica do jarmova i tako redom a do skora kažu prkosio je zubu vremena točak iz velikog rata koji je eto ostao negde u travi.
I tako iz prisećanja u priče koje su sa tokom vremena dobijale krila istinske legende da je i bunar podno lipe bio lekovite vode i da jedan od potomaka vrativši se iz tuđine očiju koje su izgubile živost umivši se tom vodom progledao. Tako veli legenda. A onda obesni komšija iz leta u leto zaorao bunar i to izrodi novu priču novijih leta...
Jedan od mlađanih potomaka obole i setiše se te vode ali ona je davno već bila pokrivena i samo su se stari sećali mesta podno lipe. I onda na krsnu slavu poteče voda a umivši se mladiću se vrati vid i druge prateće ozdravljenje. Već stareli komšija to mesto ogradi i malu kapelu brvnaru izdelja te to posta molitveno mesto. Vele, dok u tom zaseoku čeljadi beše a i njoj se trag izbrisa. Ko će verovati miris lipe će prepoznati a ko sumnja teško da i kap života ume raspoznati dodavali mudri kada se priča o tome povede o sve ređim skupovima. Novijih dana pričalo se da je dolazila ćer jednog od potomaka koja je urnu sa pepelom svoga oca ponela da po poslednjoj volji podno lipe sahrani. I tada je vele bila živa i rascvetana .
Lipa vekovnih korena, ne sumnjamo, i sada živi a živeće dok i poslednji potomak imena joj se seti i od njega tka predanja onima koji značaj korena razumeti mogu. A kome se na tren razmiriše lipa možda je to baš ona iz naše priče.
Preko nekoliko vekova u selo se doselili potomci Ilije i kako to red nalaže uz ognjište rascvata se i kruška i malena Lipa. Leta tekla pa se takmičiše u visini a čeljad se bogu hvaleći množila kako red nalaže. I bi i rodno i složno dok život ne uze danak pa se sada tek odvažni upute na nekdašnje ognjište oronulo i zaraslo u travu dok se potomci sunčaju na peskovitim plažama preko bare i u Australiji i Novom Zelandu. Istina poneko i okisne u prestonici svih odluka kraljevstvu vazda silne Engleske. Do pre par leta, svedoče vremešni, dolazio ostareli potomak iz Australije da se pokloni lipi i zapali kandilo u nesvakidašnjem ambijentu. Kako je od lipe stare nekoliko vekova ostala samo kora u unutrašnjosti je neko još pre rata sa švabama postavio sto i stolice, ikonu slavsku u drvetu izdeljanu i kandilo prvo koje je na ognjištu zasjalo o godovima. Tolika lipa beše mada se proneo glas da se osušila a poteče i druga da je oživela kada se muški potomak rodio daleko u svetu pre nekoliko decenija i dan danas opojnim mirisom ne da se barem tako trag potomaka Ilije po kojem se i prezime dobi ne ugasi...
Ostalo je i sećanje da se iz tog dela pobrđa mladi zaklinjaše u staroj lipi na večnu ljubav i palili kandilo da im dobra donese. Znala je govorili stari i da neobinom smolom zasuzi kada se neko zlo u rasutom stadu potomaka desi ali o tome više svedoka nema.
Nekadašnji sokaci su zarasli pa skoro za neverovati je priča da su svatovi iz nekog od brojnih domova uvek na putu do crkve stajali uz lipu i tu sećali na pretke ali se i prvo kolo tu znalo povesti i mlada na rodnost obavezivala a lipa mirisom uzvraćala svima milujući ih kao starica decu...
U godinama koje su ispratile prethodni vek i dočekale ovaj okupljali su se potomci koji ostaše da starost dočekaju uz lipu da se druže i zavetuju da će je negovati i priču o njoj negovati kao zavet.Tu se čula i frula koju je po predanju izdeljao kao prvi domaćin legendarni Ilija. Bilo je tu podno strehe od vajata starina od kolevki i preslica do jarmova i tako redom a do skora kažu prkosio je zubu vremena točak iz velikog rata koji je eto ostao negde u travi.
I tako iz prisećanja u priče koje su sa tokom vremena dobijale krila istinske legende da je i bunar podno lipe bio lekovite vode i da jedan od potomaka vrativši se iz tuđine očiju koje su izgubile živost umivši se tom vodom progledao. Tako veli legenda. A onda obesni komšija iz leta u leto zaorao bunar i to izrodi novu priču novijih leta...
Jedan od mlađanih potomaka obole i setiše se te vode ali ona je davno već bila pokrivena i samo su se stari sećali mesta podno lipe. I onda na krsnu slavu poteče voda a umivši se mladiću se vrati vid i druge prateće ozdravljenje. Već stareli komšija to mesto ogradi i malu kapelu brvnaru izdelja te to posta molitveno mesto. Vele, dok u tom zaseoku čeljadi beše a i njoj se trag izbrisa. Ko će verovati miris lipe će prepoznati a ko sumnja teško da i kap života ume raspoznati dodavali mudri kada se priča o tome povede o sve ređim skupovima. Novijih dana pričalo se da je dolazila ćer jednog od potomaka koja je urnu sa pepelom svoga oca ponela da po poslednjoj volji podno lipe sahrani. I tada je vele bila živa i rascvetana .
Lipa vekovnih korena, ne sumnjamo, i sada živi a živeće dok i poslednji potomak imena joj se seti i od njega tka predanja onima koji značaj korena razumeti mogu. A kome se na tren razmiriše lipa možda je to baš ona iz naše priče.
Sreten Kosanić
Najnoviji broj
24. april 2025.
