Bez rozarijuma zbog slabog interesovanja

Kada je 1997. godina počela izgradnja Novog groblja, bilo je planirana i izgradnja rozarijuma i kolumbarijuma za postavljanje urni. U nekoj daljoj viziji bilo je ideja da Šabac dobije i krematorijum.
Vremenom, nijedna od ove dve ideje nije zaživela, naročito ne u potpunosti. Rozarijum je započet, ali nikada nije dovršen. Nije bilo sredstava da se privede kraju. Od krematorijuma se odmah odustalo, jer se radi o skupoj investiciji.
Prema rečima nekadašnjeg dugogodišnjeg rukovodioca sektorta pogrebnih usluga u JKP „Stari Grad“, Aleksandra Stankovića prilikom izgradnje rozarijuma računica je govorili da je potrebno oko milion tadašnjih nemačkih maraka za završetak.
- Planirano je da se rozarijum stavi pod mermer, ali nikada posao nije završen. Groblje je prošireno, a rozarijum nije završen. Činjenica je da u Šapcu nikada ideja o kremiranju i polaganju urni nije zaživela. Desi se, maksimalno deset slučajeva, da se godišnje polože urne u grobno mesto i to je uglavnom slučaj sa pokojnicima iz inostranstva - kaže Stanković.
Sadašnji rukovodilac tog sektora Ivan Jerotić potvrđuje da u Šapcu gotovo da i nema interesovanja za kremiranje.
- Ta ideja jednostavno nikada nije zaživela u našem gradu. Pitanje je i u kakvom je stanju danas započet rozarijum i da li bi mogao da se dovede u stanje kakvo je bilo predviđeno. Bilo je planirana izgradnja oko sto mesta za polaganje urni. Ukoliko neko baš insistira na kremiranju, urna se u Šapcu polaže u grobno mesto - ističe Jerotić.
Slabom interesovanju za kremiranje i polaganje urne verovatno je doprineo i stav crkve po tom pitanju.
- Sahraniti, ili sohraniti znači sačuvati telo do drugog vaskrsenja. Tada će svi koji su upokojeni ustati iz grobova i zajedno sa Isusom Hristom vaskrsnuti. Zato se i grobovi ukrašavaju i ulepšavaju, okreću se ka istoku kako bi pokojnik ugledao Isusa kada dođe tog vaskrsenja. U molitvama prilikom opela jasno se kaže: zemlja jesi, u zemlju ćeš otići - ističe šabački sveštenik Mirko Vilotić.
Prema njegovim rečima, crkva dozvoljava da se posle opela kremiraju posmrtni ostaci, ako je to želja pokojnika.
- Stav crkve je da se opelo mora obaviti pre kremiranje. U našim krajevima grobovi su i tapije, svoje najmilije smo sahranjivali po njivama i imanjima kako naslednici ne bi otuđili svojinu. Na teritoriji šabačke eparhije radi se o minimalnom broju, uglavnom o naših ljudima koji su preminuli u inostranstvu - dodaje sveštenik Mirko Vilotić.
Pitanje kremiranja je u međuvremenu postalo i praktično pitanje, jer u celoj zemlji polako nastaje problem grobnih mesta. Vreme koje je pred nama, pokazaće da li će doći do promene stava, kako crkve, tako i građana, i od toga će svakako zavisiti i sudbina šabačkog rozarijuma i kolumbarijuma. Kremiranje u Šapcu definitivno nije zaživelo kao ideja isključivo zbog nepostojanja interesovanja za tako nešto.

Najstariji Zakon u primeni
Zakon o sahranjivanju spada u dva najstarija zakona koji su na snazi u Srbiji. Ovaj Zakon je usvojen 1977. godine. Pretrpeo je izvesne izmene, ali se i dalje primenjuje. Za razliku od mnogih razvijenih zemalja, u Srbiji je preuzimanje urne dozvoljeno samo ako je obezbeđeno mesto za njeno odlaganje na groblju. U mnogim zemljama je dozvoljeno urne držati u kućama, zakopati u dvorištu, prosuti pepeo u okean, more, reku, na planini...

Mora sanduk
- Ne tako davno, desio se slučaj da je iz Norveške dopremljena urna osobe koja je insistirala na kremiranju i polaganju u grob svoje familije. Tadašnji sveštenik nije hteo da obavi opelo dok se urna, najpre, nije stavila u sanduk, a zatim položila u grob, ispričali su nam radnici koji rade na šabačkom Novom groblju.