Nehat odneo eksponate

Osamdesetih godina prošlog veka odeljenje Društvenih delatnosti Skupštine opštine Bogatić uspelo je da zaustavi izvoz više fijakera u Australiju. Ova, danas retka prevozna sredstva kupljena su za potrebe održavanja tradicionalne mačvanske kulturno turističke manifestacije "Hajdučko veče”, odnosno njenog najznačajnijeg dela “Mačvanske svadbe”. I tada retki primerci fijakera, smešteni su u šupe Etno parka u Sovljaku, koga ovdašnji žitelji drugačije zovu “Mačvanski muzej starina pod vedrim nebom”. Od stajanja i nebrige oko održavanja brzo su propali, a sa njima i značajan deo običaja koji je za ljude u Mačvi značio veliku viđenost otišao je u zaborav. Najznačajnijoj mačvanskoj manifestaciji danas je više od pola veka, a u svadbenoj povorci koja se uvek organizuje jezde retki konji i fijakeri onih koji ih ljubomorno čuvaju i posebno neguju i dalje. Veliki broj ljudi izlazi iz svojih kuća da ih vidi. Stariji uglavnom komentarišu kako sve lepo vide, što im budi lepa sećanja.
- Istina je da smo uspeli da ih izuzmemo od izvoza u Australiju, mada je ponuda bila veoma pristojna. Fijakeri koje su vukli često “nakinđureni” vranci ili dorati su za ovdašnje žitelje znak posebne viđenosti i ugleda. Zato smo ih i želeli u svadbenoj povorci za “Hajdučko veče”, kaže ugledni društveno politički radnik i mačvanski poslanik u prvoj višestranačkoj Skupštini Srbije, danas penzioner Zdravko Jerotić.
Njegovi i snovi ovdašnjih znatiželjnika, ljubitelja starina, propadanjem kupljenih fijakera brzo su se raspršili kao mehuri sapunice. Ostala su sećanja u priči ali i fijakeri u pesmi šabačkih “Starih zvuka”. Ostalo je i kratko svedočenje profesora književnosti Petra Berića, nekadašnjeg direktora Kulturno-obrazovnog centra Bogatić, koji je često organizovao “Mačvansku svadbu” u “Hajdučkoj večeri”.
- Ovu manifestaciju, kojoj je “Mačvanska svadba” sa fijakerima i čezama i veselim svatovima, vrlo važan deo, među ostalim snimala je i japanska televizija za svoje gledaoce, kao posebnu atrakciju, dodaje Berić.