11. jun 2020.11. jun 2020.
Dulać, šampion humanosti
Međunarodni dan dobrovoljnih davalaca krvi – 14. jun

Dulać, šampion humanosti

Da sam u stanju dao bih Vam zvanje narodnog heroja. Primite zbog toga moju iskrenu želju da živite još dugo na dobro onima kojima će verovatno zatrebati Vaša dragocena pomoć - telegram glumca Subotičkog narodnog pozorišta Lasa Silađija upućen Dušanu Blagojeviću Dulaću, običnom čoveku, a opet heroju iz našeg grada, junaku i ovog našeg prisećanja
Bio je to jedan, ne baš dug i ne baš srećom ispunjen život, no beše bogat nematerijalnim vrednostima humanosti, požrtvovanosti i čovekoljublja u najizvornijem značenju. Počeo je 18. maja 1924. godine. Od prvog dana, Dušan, kasnije svima znat kao Dulać, odrasta u materijalnoj oskudici. U takvim okolnostima, nisu baš sve životne staze otvorene, već se put sam nametne. Završio je Osnovnu školu „Vuk Karadžić“, a potom kod majstora Jovana Pavlovića mašinbravarski zanat.

Koliko su mogućnosti dozvoljavale ispunjavao je svoje detinjstvo i ranu mladost, a onda, sa još nepunih 17 godina, ponovo se našao u vrtlogu okolnosti na koje nije mogao uticati. Gledao je kako nestaje njegova rodna Kraljevina Jugoslavija i kako okupatorske snage ulaze u njegov grad. Rat je bio svakodnevica. Poput mnogih mladih momaka, došlo je vreme u dobu užasa da bez pripreme, vežbe, 1944. obuče uniformu i krene u borbu za oslobođenje. Kao član 28. Slavonske brigade učestvuje u borbama kod Ugljevika, Bijeljine, u borbi za oslobođenje Zagreba, više puta je i ranjen, ali je baš na frontu započelo nešto što će Dulaća obeležiti kroz život i zbog čega se povodom 14. maja, sećamo njegovog lika i dela.

Ratni drug, puškomitraljezac je pogođen zalutalim zrnom. Pogodak nije koban, ali je izgubivši veliku količinu krvi smrt sve bliža. Jedina i poslednja nada je hrabri dobrovoljac koji želi da da krv iz vene u venu. Javio se baš mladi Šapčanin s Kamička. Ranjenik se vraća u život i postaje prvi od stotina onih koje će, u preostalom životu Dulać humanošću sačuvati od definitivnog kraja.

Život posvećen čovekoljublju
Kažu da najlepši osećaji izmiču rečima. Dulać je uvek govorio da ne postoji ništa jednako osećaju da ste nekome spasili život. To nije samo pojedinačni život, to je sve ono što on nosi, nove dane sa najbližima, novu šansu da se pronađe radost i smisao. Ime ranjenika kome je pomogao u ratnom vihoru ne znamo, on je znao, ali možda je tu skrivena i simbolika odnosa koji je negovao. Živeo je za jedno „hvala“ i ništa više, nije bilo potrebno da zna nečije ime, prezime, mesto rođenja, u drugima je gledao čoveka ili ženu kome je potrebna pomoć i kojima može pomoći.

Po oslobođenju Jugoslavije upućen je u Bitolj na odsluženje vojnog roka. Fudbal je zavoleo još u predratno vreme u Šapcu, a kako je bio kršne građe i velike hrabrosti, odabran je da bude golman u ekipi svoje jedinice. Po povratku u Šabac i zasnivanju radnog odnosa u fabrici „Zorka“ prijavio se u tim „Radničkog“. Ubrzo je privukao pažnju rukovodstva „Mačve“ gde odlazi 1947. Verni pratioci kluba su uvek govorili kako Dulać poput bombe izlazi na loptu, neustrašivo i sigurno, te se tako njemu pridoda još jedan nadimak „Bombajac“. Doprino je plasmanu Mačve u Drugu ligu, a potom i istorijskom povratku među najbolje klubove u državi posle 20 godina. Ilje Špic, čuveni trener „Partizana“ želeo je Šapčanina u svojim redovima, ali Dulać je odlučio da ostane u svom gradu.
Posle Mačve ponovo brani za „Radnički“, a potom i „Borac“ gde je završio igračku karijeru. Ipak, sve što je radio, činio je srcem. Sportu je ostao odan do poslednjih dana života, malo kao član uprave dva velika šabačka kluba, malo kao trener golmana, a najviše kao psoetilac i navijač.

Vratimo se na humanost, iako suštinski od ove teme nismo ni odlazili. Po povratku u Šabac sa ratišta i armijskog, nastavio je da daje krv, decenijama. Čak 339 puta je to učinio za nekoliko decenija, a neverovatnih112 litara je poteklo iz njegovih vena, što ga čini apsolutnim rekorderom grada i danas i jednim od najaktivnih davalaca, ne samo u zemlji, nego u svetu. Ukoliko znamo da između dva davalaštva treba da prođe najmanje tri ili četiri meseca, matematički i logički je lako razumeti koliko je u želji da pomogne drugima, svoje telo i zdravlje stavljao na poslednje mesto. U porodičnoj kući Blagojevića telefon je umeo da zazvoni u „gluvo doba“ i da sa druge strane slušalice bude neko iz bolnice koji zove Dulaća da pomogne, što bi on, bez izuzetka činio.

Nikada nije iskoristio pravo koje su imali dobrovoljni davaoci da provedu plaćeni 15-dnevni odmor bilo gde u Jugoslaviji. Možda je more lepo, ali ga je na Savi čekao još jedan samopostavljeni zadatak. Bio je dobar plivač, a osveženje u ne uvek mirnoj reci umeli su da potraže oni kojima ta veština nije bila najbliža. Nisu onda postojale spasilačke službe, ali su nevešti imali sreću da se kupaju na istom mestu gde i njihov sugrađanin. Više desetina života je spasao i na ovaj način. Umeo je da prepozna neplivača i potom bi ga pratio pogledom, spreman da pomogne ako zatreba. Znao je da se izbori i sa panikom potencijalne žrtve i sigurno je dovede do obale.

Najveća tragedija
Sećate se da sam na početku rekao da je život Dušana Blagojevića Dulaća bio ne baš dug i ne baš srećan. Niko ove negacije nije mogao slutiti do kobnog novembra 1973. godine.

Još 1946. godine Dušan je oženio Jelenu, iste godine dobio ćerku Milicu, a tri godine kasnije sina Milana. Supruga i on, nisu nikada živeli u izobilju od prvog dana života, pa da im materijalna sigurnost nedostaje, a skromnošću su učili i svoju decu. Radio je, izdržavao porodicu, lekara nije ni posećivao, nije bilo potrebe, početkom 70-ih se Dulać ostvario i kao deda, verovao je da živi srećan i ispunjen život. Ipak, sve se promenilo 26. novembra 1973. godine. U teškoj saobraćajnoj nesreći na neobeleženom putnom prelazu u blizini Tabanovića, šinobus je udario u automobil gde su bili Dušanova supruga Jelena i unuka Mirjana. Udes nisu preživele, a iako je „Bombajac sa Kamička“živeo još 13 godina, , praktično je i njegovo srce stalo te večeri. Ubrzo se teško razboleo, a potom i umro 26. maja 1986. godine.

Osim sećanja i priča svih koji su ga poznavali, uspomena na Blagojevića Dulaća opstaje još samo kroz Dulaćevu ulicu, a iako je bilo inicijativa da se ustanovi plaketa za dobrovoljno davalaštvo koja će poneti ime ovog rekordera, nikada nije dobila epilog.

Najplemenitiji Jugosloven
Sve do sada pomenuto već predstavlja snažan argument da neko dobije vredno priznanje koje slavi hrabrost i humanost, kao što je nekada bila plaketa Večernjih novosti „Najplemenitiji Jugosloven“. Ipak, u sve podvige, te 1968. učinio je još jedan koji je zadivio celokupnu jugoslovensku javnost .

Letnjeg popodneva, dva grla upregnuta u zapregu, dok im je vlasnik odmarao u obližnjem bifeu, nečim izirtirana krenula su u galop ka dvojici dečaka koje je strah paralisao. Naselje Živinarnik u blizini pijace, petak, pazarni dan, mnogo ljudi, statičnih sa užasom u očima. Sticaj srećnih okolnosti je da je pred kućom stajao Dulać, hrabro je krenuo i svojom snagom, bacivši se na atove, uspeo da ih obori i verovatno spase dva mlada života.

-Aman ljudi, morao sam da skočim na konje, Vojkan i Nikola su bili na sred ulice, ništa drugo mi nije preostalo, ili deca ili ja, eto to je sve što sam pomislio – rekao je o događaju heroj dana.
Usledio je jednoglasni izbor za plaketu, Oktobarsku nagradu Opštine Šabac, prijem kod doživotnog predsednika SFRJ, Zdravko Velimirović je snimio film „A to ste vi“, dokumentarac o Blagojeviću koji je osvojio drugo mesto na festivalu dokumentarnog filma, kao i brojni telegrami čestitki i divljenja.
D. B.

Najnoviji broj

23. septembar 2021.

Најновији број
Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa