Anketa je pokazala da je veliki broj mladih, oko 60% upoznat sa samom temom reciklaže. Unlimited međunarodni projekat prilika da se primene stečena znanja u oblasti ekologije. Uticaj na druge, pre svega mlade, da postanu ekološki odgovorniji
EcoEmergency koji se bavi edukacijom, promocijom značaja očuvanja životne sredine, benefita reciklaže za lokalnu zajednicu čine učenice Šabačke gimnazije: Jelena Adamović, Marija Živanović i Katarina Pantelić. Zahvaljujući učešću u Generation Unlimited programu Šapčanke su za svoju ideju obezbedile mentorsku i novčanu podršku za realizaciji projekta “Kako motivisati mlade da počnu da recikliraju?”. Želja im je da podstaknu druge, pre svega mlade da recikliraju i promene odnos prema životnoj sredini, te su za slogan odabrale “Ne deponija, nego reciklaža!”. Postoji li neki trenutak ili više njih koji su vas motivisali da se posvetite ozbiljnije temi recikliranja i učestvujete u međunarodnom projektu? Marija: U principu sve tri smo od najranijeg uzrasta osnovne škole imale razvijenu ekološku svest onoliko koliko ona može biti razvijena u tom uzrastu (a to je podrazumevalo da znamo gde i kako da odlažemo otpad, da znamo šta je to što najviše zagađuje prirodu i slično). Takođe, Katarina i ja smo u kasnijim razredima učestvovale i na nekim ekološkim takmičenjima, ja sam jedno vreme bila i volonter udruženja Ekos-Šabac i uopšteno sa daljim školovanjem sve više smo počele da se interesujemo za to kako mi možemo da doprinesemo očuvanju životne sredine. Kroz srednju školu smo stekle više opšteg obrazovanja i uprkos tome što se u našem školskom sistemu ne pridaje toliko značaja ekologiji, uspele da steknemo određeno ekološko obrazovanje, produbimo našu ekološku svest i naučimo kako pravilno da se informišemo o raznim kako globalnim tako i lokalnim ekološkim temama i problemima. Katarina: Kada smo preko društvenih mreža saznale za Generation Unlimited međunarodni projekat, shvatile smo da je to izuzetna prilika za nas da primenimo stečena znanja u oblasti ekologije, da utičemo na druge ljude (pre svega naše vršnjake) da postanu ekološki odgovorniji, da uradimo nešto lepo za svoju školu/grad i možda najvažnija stavka je bila želja nas tri da uradimo nešto konkretno i da sprovedemo neku akciju čiji rezultati će biti vidljivi i imati neki pozitivan uticaj kako na životnu sredinu tako i na društvo, kako ne bi sve ostalo samo na nivou večnog teoretisanja. Učestvovale ste na takmičenju „Generation Unlimited Youth Challenge“ koji je prvi put ove godine održan u Srbiji, kao i u 40 drugih država sveta, gde ste osvojili novčanu nagradu i tromesečnu mentorsku podršku za realizaciju projekta. Kakva su vam iskustva? Jelena: Iskustva sa tog takmičenja su zaista divna. U prvom krugu klasifikacija od 60 timova iz cele Srbije na design-thinking trodnevne radionice koje su održane u Vršcu plasiralo se 10 timova među kojima je bio i naš tim “EcoEmergency”. Na radionicama smo zajedno sa svojim mentorima iz organizacije “Razlivalište” iz Beograda radili na sagledavanju našeg problema, njegovim uzrocima i posledicama da bismo na kraju došli do osmišljavanja ideje za rešavanje našeg problema. Kako i sam naziv programa kaže to je omladinski izazov i te reči ga najbolje i opisuju. Ohrabruje mlade da preuzmu neku inicijativu u svoje ruke i da shvate da ma koliko ona bila mala nikada nije beznačajna.
Okosnica i tema vašeg projekta je „Kako motivisati mlade da počnu da recikliraju?“. Kako ukratko objasniti ideju i cilj mlađoj populaciji? Jelena: Tako je, naša tema i problem kojim se bavimo je “Kako motivisati mlade da počnu da recikliraju?”. Kroz razne ankete i intervjue koje smo sprovele u okviru naše ciljne grupe (a to su učenici Šabačke gimnazije pre svega) shvatile smo da su mladi zapravo dosta informisani o ekološkim problemima, aktuelnostima i slično. Neki najjednostavniji primeri su da svi znaju da je dobro da od svoje kuće ponesu kesu kada idu u prodavnicu, a ne da kupe novu ili da je dobro da recikliraju nešto, da je dobro da više idu pešice ili biciklom i slično, ali malo njih to zapravo radi iako znaju da je to dobro. Marija: Zašto je to tako? Uglavnom zato što misle da oni slabo šta mogu da promene i da su potrebne neke mnogo radikalnije globalne promene da bi se rešili ekološki problemi i često zato što su neaktivni, letargični i neretko ravnodušni. Mi smo odlučile da im našim projektom pružimo mogućnost da zaista urade nešto konkretno, a to je da makar i na indirektan način oni sami recikliraju papir kao i da i tokom vremena koje provedu u školi steknu naviku da selektuju barem papir od ostalog otpada. U toku je realizacija akcije reciklaže papira. Postavile ste reciklažne kante u dvorištu Šabačke gimnazije kako biste podstakle i druge učenike da iskažu odgovornost prema životnoj sredini. Može li se u ovom trenutku govoriti o rezultatima akcije? Katarina: Tako je, kante i kontejner su postavljeni u dvorištu Šabačke gimnazije. Zbog situacije sa virusom COVID-19 naša akcija je malo odložena tako da smo je pokrenule tek početkom avgusta jednom prezentacijom na Zoom platformi na kojoj smo govorile o benefitima reciklaže kao i posledicama nerecikliranja. Akciji se za sada odazvala nekolicina ljudi koja je donela određene količine papira i kartona u naše kante, ali svakako mnogo intenzivnije sakupljanje očekujemo tokom septembra pošto su đaci (koji su pre svega naša ciljna grupa) ponovo u školama i mogu neposrednije da saznaju za samu akciju, a takođe i da sakupe mnogo veće količine papira pošto je to materijal koji se najviše troši u školama.
Odlučile smo da našim projektom mladima pružimo mogućnost da zaista urade nešto konkretno, a to je da makar i na indirektan način oni sami recikliraju papir kao i da i tokom vremena koje provedu u školi steknu naviku da selektuju barem papir od ostalog otpada
Koliko su mladi uopšte upoznati sa reciklažom i potencijalom reciklažnog procesa? Jelena: Naša anketa je pokazala da je veliki broj mladih (oko 60% naših ispitanika) upoznat sa samom temom reciklaže, na naše iznenađenje dosta ih je upoznato i sa samim tokom reciklažnog procesa, međutim, nisu toliko upućeni u konkretne primere dobrog uticaja reciklaže. Pošto mi smatramo da je najznačajniji deo koji svi mi kao ljudi koji se ne bavimo profesionalno ekologijom treba da ponesemo kao znanje iz škole jeste zašto je važna reciklaža i zašto treba što više reciklirati, veliki deo naše prezentacije, kao i kontenta naših stranica na društvenim mrežama posvećen je baš tom pitanju. Pokušavamo da ovaj proces objasnimo na takav način, tako da on bude svima jasan, s obzirom na to da je taj proces dosta komplikovan i za potpuno razumevanje istog je potrebno veliko predznanje iz oblasti hemije i tehnologije. Međutim, nama je cilj da na najjednostavniji način dopremo do drugih i samim tim im dodatno povećamo svest o reciklaži. Koliko vama i vašim vršnjacima znači institucionalna podrška u realizaciji ideja koje se odnose na ovu oblast? Katarina: Bez novčane podrške UNICEF-a i UNDP-a, kao i bez mentorske podrške organizacije Razlivalište, naša ideja bi jednostavno ostala samo to- ideja. Kada smo se prijavile za takmičenje, imale smo u glavi neku predstavu šta bismo radile, iako je jedino u šta smo bile sigurne bilo to da želimo da se bavimo problemima iz oblasti ekologije, koji postaju sve veći deo naših života. Uz pomoć naše mentorke Sare Čortan, kao i ostalih članova Razlivališta, uspele smo da na trodnevnoj radionici u Vršcu definišemo problem i pronađemo adekvatno rešenje. Bez novčane podrške naš projekat ne bi bilo moguće sprovesti u delo, a bez mentorske opet ne bismo znale gde bismo počele. Zbog toga smatramo da su obe ove stvari podjednako važne za realizaciju projekata kao što je naš. Da li se svet i svest ljudi postepeno menjaju, i dolazi do promena u odnosu prema životnoj sredini? Jelena: Mi zaista verujemo u to i ostajemo pozitivne po tom pitanju. Naše mišljenje potkrepljuje i anketa koju smo sprovele među našim vršnjacima gde oko 70% njih veruje da je značajnije delovanje svakog pojedinca od nekih globalnih promena o kojima ipak odlučuje mnogo manji broj ljudi i koje često nisu u našoj moći. Marija: Naravno da je bitno da dođe do nekih promena na državnom i globalnom nivou, ali sve velike promene polaze od svakog od nas kao individue. Mi moramo da se aktiviramo, da bismo izazvali globalnu reakciju. Makar počeli i od ovako malih akcija kao što je ova naša akcija sakupljanja papira pod nazivom “Ne deponija, nego reciklaža”. Po našem mišljenju, ekološka svest ljudi u našoj zemlji raste, ali je neophodno konstantno raditi na tome, naročito sa decom i omladinom koja su najčešće najviše otvorena za učenje novih stvari i prihvatanje novih ideja. Često se govori o problemima, ali ne i o rešenjima. Da li smatrate da bi više akcija koje uključuju decu, mlade, ali i starije doprinelo da se napravi određeni pomak za početak u lokalnoj sredini? Marija: Da, svakako. Edukacija je svakako korak pre aktivizma i sa njom u oblasti ekologije treba krenuti od najmanjeg uzrasta. Ako decu od malih nogu naučimo da budu ekološki svesna, ako ih naučimo da iako se ne budu u budućnosti bavila ekologijom njihova ekološka informisanost i odgovornost moraju da budu svakodnevni deo njihovog života, taj obrazac ponašanja će im ostati za ceo život. Posle edukacije deca i mladi, kao i stariji, će se sami zainteresovati za brojne ekološke akcije i počevši od nekih lokalnih poput naše, mogu stići do nekih projekata od globalnog značaja. Tako da je za sada naše načelo kog se pridržavamo jedna već dobro poznata izreka i parola: “Misli globalno, deluj lokalno”. Odlučile ste se da svoje aktivnosti promovišete kroz socijalne mreže. Koliko se svet „preselio“ u digitalni i zahteva ovaj vid komunikacije? Marija:Posebno ove godine usled pandemije korona virusa i brojnih karantina širom sveta, broj sadržaja i aktivnosti na internetu se umnogome povećao. Mnogi poslovi, prezentacije, radionice, sastanci, webinari i meetup- ovi su se preselili u onlajn svet komunikacije. Većina mladih je i pre ove situacije dobar deo svog dana provodila na društvenim mrežama, a ova situacija je učinila da se starosna struktura ljudi aktivnih na društvenim mrežama malo izmeni, tako da sada imamo sve više i starijih ljudi koji uzimaju učešće u korišćenju ovih tehnologija. To je naravno pozitivna posledica ove situacije. Za našu akciju društvene mreže su od velikog značaja jer do mladih koji su naša ciljna grupa se bezmalo drugačije i ne može dopreti jer nama internet predstavlja glavni izvor informisanja, što je i dobro jer veliki broj nas ima pristup internetu i na taj način i pristup velikom broju informacija. Potrebno je samo u tom velikom vrtlogu svega kroz jedan filter provući ono što je interesantno, korisno i relevantno. Katarina: Takođe, mi se na našem instagram profilu i fejsbuk stranici bavimo promovisanjem reciklaže, ekoloških inovacija i informisanjem ljudi o temama vezanim za ekologiju i ovaj vid komunikacije zaista može biti koristan jer omogućava postavljanje raznih vizuelnih, video i audio zapisa kao i međusobnu interakciju između nas i ljudi koji prate i čitaju naše objave.
