U zdravom duhu, zdravije je telo

Kao u pesmi „Bitlsa“, uz (malu) pomoć prijatelja i nesalomivi optimistički duh Robert Avdić je pronašao snagu u najtežim trenucima i savladao ono što deluje neprelazno. U ljudima se krije neverovatna moć do trenutka kada sve drugo naizgled nestane, a onda neko za koga očekujete da bude smrvljen postane čovek od čelika. Robertova priča nažaost započela je zabašurena okovima finansijskog imperativa.

Svaki dan su me posećivali, roditelji, brat, prijatelji. Bodrili su me, bili podrška, majka je donosila hranu, negovala me kako ne bih dobio rane i kada sam gledao svaki dan bliske ljude koliko se trude da pomognu, nisam imao pravo da se prepustim depresiji, već sam morao da se borim

-Vodio sam tekstilnu firmu i u tom poslu mnogo je posla leti, zimi gotovo da ga i nema, dok su toškovi isti. Kako bi se pripremio za zimu, leti sam radio duplo, troduplo. Ne postoji prva, druga, treća smena, nisam imao vremena ni da spavam. Trajalo je to nekoliko godina. Bio je 18. jun 2006. godine, završavali smo porudžbinu, mislim da sam u kontinuitetu radio dva dana, bez prekida. Žene su dolazile da rade i nisam želeo da one rade, a ja odmaram, bio sam tu da pomognem koliko mogu, ako ništa bar da nabavim hranu, skuvam kafu.

Kada je posao konačno završen, Robert je spakovao robu u svoj automobil i krenuo da je isporuči u Pančevo. Stigao je do naplatne rampe, platio putarinu i ... naredni trenutak sećanja je buđenje u bolničkoj sobi.

mitar palikuća i robert avdić

-Sećam se da sam platio na rampi i verovatno sam sledećeg trenutka zaspao, noga je ostala na gasu... automobil je završio u kanalu, spojili su se dno i krov. Sigurno ne bih preživeo, ali me je spaslo to što se nisam vezao, te sam u okretanju automobila ispao iz vozila. Pretpostavljam da sam se probudio u nekom od trenutaka, ali se ja ne sećam ničega do otvaranja očiju u bolnici. Nedelju dana nije imao bilo kakvo sećanje.

Ubrzo je saznao dijagnozu, ali nije ga napuštao optimizam. Okružen prijateljima, roditeljima i sledeći svoju prirodu, umeo je da mislima prkosi medicini.

Od rođenja se trudimo da u uzusima okolnosti gradimo sadašnjicu, ovo su „samo“ nove okolnosti. Prepreka nam je stepenik, ivičnjak i to prepreka koja se može savladati rampom ili pomoću drugih, ali nam nije prepreka za rad na računaru, za rad, razonodu, bavljenje sportom, putovanja, za vožnju

-Čak mi je i smešno kada se setim svojih „tripova“ da mogu pomeriti noge. Pričao sam sa bratom i rešio da demonstriram pomenutu mogućnost. U stvarnosti noge se ne miču, a u mojoj glavi je ona podignuta značajno od kreveta. Tek kada su me vodili na snimanja, shvatio sam da su donji ekstremiteti paralizovani.

Zastrašujuću informaciju je čuo ranije, stiglo je vreme za suočavanje, međutim Robert je „nokautirao“ šok. Potisnuo je sve što se desilo, ali ne u nesvesni deo, nije odbijao da se suoči, već je napravio presek, prihvatio novonostalo stanje i odmah tražio put u novim okolnostima.

-Svaki dan su me posećivali, roditelji, brat, prijatelji. Bodrili su me, bili podrška, majka je donosila hranu, negovala me kako ne bih dobio rane i kada sam gledao svaki dan bliske ljude koliko se trude da pomognu, nisam imao pravo da se prepustim depresiji, već sam morao da se borim.
Vrlo lako svako u nekom trenutku život doživi kao rivala, gotovo neprijatelja koji „ne igra pošteno“ i bez milosti slama, međutim baš u trenucima krize junak naše priče je shvatio kako je on gospodar svog života, a ne sluga sudbine.

Sećam se da sam platio na rampi i verovatno sam sledećeg trenutka zaspao, noga je ostala na gasu... automobil je završio u kanalu, spojili su se dno i krov. Sigurno ne bih preživeo, ali me je spaslo to što se nisam vezao, te sam u okretanju automobila ispao iz vozila

-Kada sam izašao iz bolnice suočio sam se sa novim izazovom. Silom prilika vezan za krevet zamenio sam dan i noć. Tražio sam put za dalje, te sam spavao danju, a noću me osvetljavala svetlost sa malog ekrana. Mislim da je to faza kroz koju svako u takvoj situaciji prođe. Prijatelji su insistirali da se viđamo i polako sam počeo da izlazim, odlazimo na kafu. Trudim se da uvek budem pozitivan, volim druženja i prijatno se osećam kada su oko mene poznanici. Bog mi je dao sjajne drugare, uz njihovu pomoć sam sve prebrodio.

Vratio se i tokom kontrola saznao da postoji Udruženje paraplegičara i u skladu sa duhom što ga krasi otišao na sastanak. Upoznao je Mitra Palikuću tokom druženja, koji ga je pozvao da zajedno treniraju. Iako nije bio previše zainteresova, uz Palikuću je zavoleo stoni tenis, odlazio sa njim na turnire.

-Kada je odlučio da pređe u Novi Sad, ponudio mi je da ja preuzmem klub. Rekao je da nema alternativu za to i da će morati da ga ugasi ukoliko ne prihvatim, a ni on, ni ja nismo želeli takvu sudbinu i potvrdno sam odgovorio. Imali smo salu u Mesnoj zajednici „Žika Popović“ za treninge i od nje smo krenuli. Sport nas je sve spojio, formirani su i drugi sportski klubovi. Kako bi imali veće šanse na konkursima na osnovu Zakona o sportu vremenom smo formirali Savez koji objedinjuje sve kolektive.

Od tragičnog događaja proteklo je gotovo jedna i po decenija, postepeno, korak po korak, nekada mali, nekada veliki, Robert Avdić je pronašao svoj životni put. Današnji sekretar Sportskog saveza osoba sa invaliditetom grada Šapca, predsednik i takmičar Stonoteniskog kluba „Mačva“ neće nikada zaboraviti kobni dan, ali je od datuma koji je imao predispoziciju da predstavlja trenutak potpune propasti, stvorio trenutak životnog preokreta koji nije želeo, ali ga je prihvatio, krenuvši dalje. Još emituje silnu energiju, no apsolutno je uveren da nije poseban po tome, već da tu moć imaju svi, samo treba omogućiti da dođe do izražaja.

-Jednostavno, postoje stvari na koje ne možemo da utičemo, prihvatanje toga je jedina mogućnost, međutim u svakom okviru, ma koliko delovao sužen, postoji prostor da se stvori kvalitet života. Od rođenja se trudimo da u uzusima okolnosti gradimo sadašnjicu, ovo su „samo“ nove okolnosti. Prepreka nam je stepenik, ivičnjak i to prepreka koja se može savladati rampom ili pomoću drugih, ali nam nije prepreka za rad na računaru, za rad, razonodu, bavljenje sportom, putovanja, za vožnju. Želja je čudo, a sasvim dovoljno je alternativa i za kvalitetnu sadašnjost i bogate planove budućnosti. Svi znaju da je u zdravom telu zdrav duh, a ja uvek kažem, u zdravom duhu i telo je zdravije – uvereva Robert i u skladu sa tim razmišlja o narednim mesecima. Valja još unaprediti rad Saveza, stonoteniseri su dobili trenera Nikolu Marinkovića sa internacionalnim iskustvom i veliki su rezultatski planovi. Mandat na mestu predsednika ističe, ali ne i njegova participacija u Mačvi. Prošlost je prošla, treba videti sadašnjost i tragati za budućim.