PERICA VUDRAKOVIĆ IZ KLENKA I VLADA REVONENKO IZ SOČIJA: LjUBAV NA PRVI POGLED
Dogodilo nam se čudo
Čudo je taj fejs. Spaja i razdvaja. Često služi kao poligon za sopstvenu ispraznost ili samozvanu bitnost, od njega neki imaju košmare, a ponekad posluži kao most za one kojima je suđeno da se sretnu
Vidno je 21. vek osiromašio u svemu suštinskom, a ponajviše u ljubavi. Iako bez ličnog iskustva srećnog trajanja udvoje, nismo odustali od vere u nju. Priča koju čitate jedna je od ljubavi na prvi pogled. Ona o kojoj smo maštali u svojim čeznućima, a koju retki, najređi, imaju priliku da sretnu i sretni u njoj opstanu. Predstavljamo vam Pericu Vudrakovića iz Klenka i Vladu Revonenko iz Sočija. Bio je tmuran dan, kišovit, od onih koji ništa ne obećavaju i za koje se čini da je najbolje prespavati ih, kada se Perica sa drugarima sastao u šabačkom kafiću. Nedaleko od njih, za susednim stolom, sedela je neka žena, Ruskinja, koju je malo ko razumeo, a koja se uporno njemu obraćala. Šege radi, prihvatio je komunikaciju.
- Pitala me je da li sam oženjen. „Nisam“, kažem. „O, imam ja jednu drugaricu za tebe“, kaže ona. „Što da ne?“, odgovorim u šali. Nije mi na pamet padalo da se oženim Ruskinjom, niti bilo kojom drugom ženom osim Srpkinje. Razmenili smo brojeve telefona, ja sam izašao iz kafića i potpuno zaboravio na to. Tri meseca kasnije, dok je vrteo telefon u rukama, naišao je na Natalijin broj i, ni sam ne zna zašto, pozvao je. Pitao ju je šta je sa drugaricom. Posle tri dana dobio je od nje odgovor da će mu Vlada poslati zahtev za prijateljstvo na fejsbuku. Čudo je taj fejs. Spaja i razdvaja. Često služi kao poligon za sopstvenu ispraznost ili samozvanu bitnost, od njega neki imaju košmare, a ponekad posluži kao most za one kojima je suđeno da se sretnu. - Kako smo razgovarali i kako smo se razumeli, ja na srpskom, ona na ruskom, pojma nemam. Pozvao sam je da dođe u Srbiju, ali se ona izgovorila da mnogo radi. Čuli smo se još par puta i odjednom je prelomila. „Dolazim“, rekla je.
Drugi put kada je došla u sremačko selo na obali Save, venčali su se
Natalija (Ruskinja iz kafića), njen suprug Nebojša i Perica otišli su zajedno po Vladu na aerodrom. Ona je, za svaki slučaj, napravila odstupnicu da ode kod drugarice ako joj se Perica ne dopadne. Ali, čim ga je ugledala, zagrlila je snažno kao da ga poznaje celi život. I on je bio iznenađen bliskošću koju je osetio prema ženi koju vidi prvi put u životu. Kada treba, onda bude. Posle večere sa budućim kumovima u restoranu Svetionik, otišli su kod Perice. Proveli su zajedno nekoliko dana. - Pitao sam je šta planira. Dvoumila se, a onda obećala da će ponovo doći. Kada smo kliknuli „ono dugme na sokoćalu“, koje omogućava da se razgovara bilo kada sa bilo kim u svetu, kao da je neko upalio prskalicu. Pojavila se vedra i nasmejana plavuša.
Nije lako živeti na relaciji dve države. Sve se dogodilo odjednom i neočekivano. Ali, polako, sve će se doći na svoje. Srbija je divna zemlja, a ljudi su mnogo dobri. Za mene je Pera najbolji. Moj čovek. Sve mi se sviđa kod njega. On me razume, kaže Vlada koja skoro tečno govori srpski budući da svakodnevno uči naš jezik
- To je sudbina, znaš, bila je Vladina prva rečenica. A Perica kaže da je slučajnost (smeh). Nisam razmišljala o Srbiji, niti o bilo kakvom muškarcu. Moja porodica je moj posao, životinje koje obožavam. Više od deset godina živela sam i radila sama i niko mi nije bio potreban. Tako sam navikla. Nakon razgovora na fejsu (a pojma nemam zašto sam na to pristala), poželela sam da ga lično upoznam. Posle tri dana koje smo proveli zajedno, znala sam da je to moj čovek. Drugi put kada je došla u sremačko selo na obali Save, venčali su se. I to baš onako kako je želela. Mladenci i svatovi došli su do klenačke crkve u konjskim kočijama, a ona je nosila belu venčanicu. Zaljubljena Vlada želela je da sve napusti i ostane u Klenku da živi sa Pericom, ali je poslušala njegov savet da ne ruši sve što je dugo gradila i u šta je celu sebe uložila. Skoro tri decenije je prošlo od kada je osnovala Konjički klub Kentaur u rodnom Sočiju. Sada obučava ćerku Dariju da nastavi njen posao, a kada sve završi, preseliće se u Srbiju i otvoriti Školu jahanja u Klenku. - Nije lako živeti na relaciji dve države. Sve se dogodilo odjednom i neočekivano. Ali, polako, sve će se doći na svoje. Srbija je divna zemlja, a ljudi su mnogo dobri. Za mene je Pera najbolji. Moj čovek. Sve mi se sviđa kod njega. On me razume, kaže Vlada koja skoro tečno govori srpski budući da svakodnevno uči naš jezik. I Pera je oduševljen Sočijem. Kaže da su ljudi tamo prijatni i smireni, da imaju harizmu. „Gde si, brate Srbine“, kažu mu kad dođe. Vladini najbliži, majka, ćerka i unuci, prihvatili su ga kao rođenog.
Revonenko Vlada Anatoljevna završila je jedinu u Rusiji (tada SSSR) Školu za trenere jahača. Diplomirala je na Poljoprivrednom fakultetu Kalinin i po struci je inženjer zootehnike. Osnovala je prvu školu jahanja, „Kentaur“ u Sočiju 1992. godine. Prva je počela da praktikuje hipoterapiju (terapiju jahanjem) u rodnom gradu. Sudija je prve kategorije u konjičkom sportu. Njeni učenici su majstori sporta, šampioni Rusije. Podigla je generacije profesionalnih sportista, uključujući i ćerku Dariju. Dugo je sarađivala sa državnim cirkusom u Sočiju. Nastupala je u programima moskovskih cirkusa na Cvetnom bulevaru i Prospekt Vernandskom. Uspešno trenira paraolimpijski konjički tim u Sočiju. Iako ima sve potrebne sertifikate, konstantno se usavršava u znanju. Ove godine proglašena je za Ženu godine grada Sočija.
Za svoju suprugu kaže da je sposobna i vredna žena i da se divi njenoj energiji. - Vodi posao kao retko koji muškarac. Za sve se sama izborila. Održava ergelu sa petnaest konja, dresira životinje, konstantno radi sa sportistima, klijentima i invalidima, ima nastupe... Stalno je u pokretu. Kada dođe ovde, ne miruje, želi što više toga da vidi. Privlačna je i interesantna, vedra, kaže kroz osmejak. Ovaj par povezuje i ljubav prema životinjama. Vlada je od malena volela životinje, konje posebno. Iako joj je otac bio novinar, (i sama je jedno vreme radila taj posao), kaže da joj je to u krvi, da je tu strast nasledila od dede. Odnedavno gaji golubove samo zato što ih Perica voli. On gaji visokoletačke, a ona ukrasne. - Ona voli moje golubove, kaže Pera. Ima takmičarski duh. Želja joj je da osvoji zlatan prsten za goluba koji najbolje leti. Najvažniji prsten već je dobila. Čitaocima poručuje da treba da veruju u sudbinu. „Sve je volja Božja“, kaže, a Perica dodaje da je shvatio da je u životu sve moguće. - Dogodilo nam se čudo.
Drugi put kada je došla u sremačko selo na obali Save, venčali su se
