Iz inata do sreće

Dragan je imao devet godina, dečju maštu i svet kojem se radovao, uz sve lepote i probleme jednog devetogodišnjaka kada su počeli da se javljaju simptomi mišićne distrofije. Sumnje je potvrdio Institut za majku i dete te 1989. godine.

-Nasledno oboljenje, ujak je bolovao takođe od distrofije, majka je prenosilac samo, uglavnom se javlja kod muških potomaka. Dobio sam preporuku za banjsko lečenje, međutim ne i koja je banja najbolja i tako sam lutao: Janukoviž. Vrdnik, Vrujci – priseća se početka svoje borbe Dragan Baćanović, predsednik Udruženja distrofičara Mačvanskog okruga.

Mislite da je kraj sveta kada vidite kako vaši drugari igraju fudbal, a vi ne možete da potrčite. Velika sreća je što sam i u tom periodu imao odlične drugove. Nisu me nijednog trenutka isključili iz igara

Kada se osvrne sa takve vremenske distance, uveren je da je rano suočavanje sa oboljenjem koje ne može da se otkloni pomoglo da se prilagodi životu u novim okolnostima, no prvi period bio je težak.

-Mislite da je kraj sveta kada vidite kako vaši drugari igraju fudbal, a vi ne možete da potrčite. Velika sreća je što sam i u tom periodu imao odlične drugove. Nisu me nijednog trenutka isključili iz igara, nisam mogao da trčim, ali su me uvek zvali da stanem na gol ili sam igrao u ekipi sa najboljim igračem, čekao sam kod gola, on je driblao, asistirao, ja sam pogađao gol. Sada deluje kao sitnica, a onda je bila najveća radost na svetu.

Prolazile su godine pre narednog iskoraka u lečenju koji se dogodio kada je Draganova sestra ostala u drugom stanju. Svesna prirode bolesti brata insistirala je na testiranju za utvrđivanje da li je i ona prenosilac distrofije.

-Srećom, nije, test je to potvrdio, ali sam saznao da je idelana za distrofiju Novopazarska banja. Od 2005. do 2008. svake godine sam provodio neko vreme tamo. Odlazio sam kod dr Subotića i upoznao dr Vidosavu Rakočević. Iznela je sumnje da je kod mene reč o Bekerovom tipu dstrofije. Proveo sam 21 dan na ispitivanjima kada je zvanično dijagnoza potvrđena. Nažalost, socijalno više nema ugovor sa Novopazarskom banjom, te sam upućivan u Banju Koviljaču i mogu reći da su iskustva sasvim dobra.
Kroz godine koje su prolazile Baćanović se trudio da planove i aktivnsti što manje oblikuje distrofija. Banjsko lečenje je donelo nova poznanstva koja su ga dovela do aktiviranja u udruženjima.

-Cimer u banji bio je Krstić koji mi je približio udruženje, aktivnosti kojima se bave i ja sam se pridružio. Odlazio sam na sastanke, participirao u različitim radionicama. Kasnije mi je Dragica Todorović preporučila da postanem predsednik Udruženja za Mačvanski okrug što sam i prihvatio.
Širio je krug poznanika Dragan, kroz saradnju sa Udruženjem paraplegičara Mačvanskog okruga, upoznao je i Roberta Avdića i posle dečačkih dana i „fudbalice u kraju“, ponovo je zakoračio u sport i to na ozbiljnijem nivou. Iz znatiželje i kako kaže inata. Danas je reprezentativac Srbije sa medaljama na klupskom i međunarodnom planu.

ne mogu biti nezadovoljan, imam posao, prijatelje, ispunjeno slobodno vreme, različite mogućnosti da iskažem svoju ličnosti, mislim da imam ispunjeniji i raznovrsniji život nego neki zdravi ljudi

-Prirodno sam inadžija, nevezano za probleme sa kojima sam se suočio. Uveren sam da me je i ta crta gurala napred. „Nema šanse“ me inspiriše. Generalno je nepojmljivo da se sistrofičar bavi bilo kojim sporotom koji zahteva konstantno kretanje, kao što je stoni tenis, a ja sam jako želeo da pokažem kako može biti izuzetaka. Uz „Mačvu“ sam počeo, nadam se i napredovao i svakako je sport izuzetno važan deo moje svakodnevice, života uopšte.

Rastao je kao distrofičar, vrlo brzo svestan da to nije nešto što će vremenom nestati, već da će biti tu kao nedragi pratilac. Oboljenje jeste postavilo neke okvire u planovima, suzilo donekle mogućnosti, no istovremeno se Dragan Baćanović borio i još uvek se bori da i on distrofiji suzi okvire gde ga može sputati. Poprište borbe je svaki dan, ne postoji konačni trijumf, ali je snaga u dnevnim pobedama.

-Svaki invaliditet je težak na svoj način, suština je u borbi. Lično, ne mogu biti nezadovoljan, imam posao, prijatelje, ispunjeno slobodno vreme, različite mogućnosti da iskažem svoju ličnosti, mislim da imam ispunjeniji i raznovrsniji život nego neki zdravi ljudi. Zadovoljstvo je subjektivni doživljaj, te je ocena nešto lično, ali ja sam zadovoljan i ispunjen.
Ne postoji univerzalni recept koji je put do sreće za bilo koga, posebno tamo gde sudbina ne beše darežljiva. U toj igri života, neko dobije bolje, neko slabije karte, nešto se može naučiti, a opet negde se mora prelomiti. Put do pobede započinje odlukom da se trijumfuje.

-Svačija sudbina je posebna, naravno da je teže kada vam se nešto dogodi sa 25, 30 godina nego u detinjstvu, međutim iskreno verujem da su borba i želja jači od svega, a to je nešto što treba da pronađemo u sebi. Značaj udruženja jeste da se provodi vreme sa ljudima koji su u sličnoj poziciji, koji razumeju sve oscilacije i uvek su tu za podršku. Crne misli i povlačenje u sebe su neprijatelji protiv kojih se može boriti druženjem, kreativnim radom, sportom, važno je potražiti načine za povratak onome što nas je ispunjavalo pre i otvoreno prstupiti novim alternativama kvalitetnog ispunjavanja vremena. Vremenom se kockice svakodnevice na taj način slažu u dobar životni put, a loše misli na ono što je nepovratno zamene planovi za naredni period. Hrabrost, borba, želja su suština, zbog sebe i za sebe i zbog drugih, najbližih, čija je radost tvoja sreća – naglašava umesto zaključka Dragan Baćanović, malo i u žurbi, posle treninga i pre druge smene na poslu.