Jača od smrti

„Rođen sam ‘64 u Klenku, u hladnoj sobici do šora. Možda zbog toga, trideset godina spavao sam u hladnom, sve dok se nisam oženio. Tek tada sam počeo da grejem zbog Mladenke“, započinje priču Nikola Crnojački, domaćin iz Klenka.

Njegovi preci nekada su se prezivali Nikolić i slavili Svetog Nikolu. U vreme Prve velike seobe pod Arsenijem Čarnojevićem, naselili su se u Vojvodini. Popis stanovništva zatekao ih je u Srpskoj Crnji, pa su ih zaveli pod prezimenom Crnojački. Postoji priča o tome kako su počeli da slave Svetog Ignjatija. Jedan predak išao je kroz polje i kola su mu se zaglavila u blato, kobila nikako da mrdne, a on je molio sve svece i tek kad je pomenuo Svetog Ignjatija, pomerila se i kola su krenula.

Nikola Crnojački: šta je to što živ čovek ne može? Ako ne znam, naučiću za tri dana, Foto: Privatna arhiva

- Moj čukundeda Milan došao je 1890. u Klenak sa njih šestnaestoro. Otac mi je bio pravi domaćin, od njega sam sve naučio, a od majke da kuvam. Moje prvo sećanje iz detinjstva je kada je baba umrla, kako je pala sa merdevina i poginula. Bio je to takav šok da i dan danas pamtim.

Da bi mogli da rade, roditelji su ga odveli kod majčine majke da ga čuva, a ponekad, što je najviše voleo, kod njegove sestre od tetke. Tamo je imao stariju braću i sestre, čije je priče slušao i upijao, od kojih je učio, sa kojima je brže odrastao....

Kada je pošao u školu, bio je zreliji od svih. Jedan od najboljih đaka i sportista, izuzetno vešt sa loptom. Bio je najbolji rukometaš u selu, (jedno vreme i rukometni trener), ali i veliko spadalo, uvek je pravio „neki cirkus“. Uvek kolovođa.

Najzahvalniji sam roditeljima, pogotovo majci, koja me je podržavala. Bila je veliki laf

Pokazivao je afinitet za mnogo toga, mogao je biti „pekar, lekar, apotekar...“ali se opredelio za Višu hemijsko-tehnološku školu i dobio zvanje inženjera hemijske tehnologije. Nikada nije radio u struci. Postao je, igrom slučaja i sudbine, domaćin.

Nema šta ne zna da radi u kući i oko nje, i muške i ženske poslove, pravi jednu od najboljih rakija u selu i odlično vino, prvoklasne kobasice. Kada smo probali, pitali smo: „Jel ovo kulen“?

- Bolji komliment nisam mogao da dobijem. Koja je najbolja kobasica? Sremska. To je naš autentični proizvod. Kod nas je čukundeda započeo tu tradiciju.

Aktivan je i omiljen na društvenim mrežama, gde je stekao dobre prijatelje. Kaže da je to zato što je otvoren, ne voli da folira i zloupotrebljava ljude. To se oseti, i na mreži. Neki su mu nudili mu i novčanu pomoć, koju je odbio. Pamti kako je jedna prijateljica sa fejsbuka poslala taksijem iz Loznice poklone za njega i Mladenku. Između ostalog, knjigu „Žudnja za životom“.

Da neguje tradiciju vidi se čim se uđe u kuću. Uzeo je kredenac od drugara koji je hteo da ga baci, čistio ga nedelju dana, sredio, to ne može da se kupi, kaže, ima neku svoju priču. I sve u njegovoj kući kao da priča.

O malih nogu naučio je da radi sa roditeljima. Proizvodili su za porodicu, a višak prodavali. Uglavnom, bostan na pijaci. Majka je odlazila u tržnicu, a on je ponekad menjao. Nisu bili imućni, imali su „taman tol’ko kol’ko treba“. Kad se ne može: „’ajde Nikola“. I radio je. „Šta je to što živ čovek ne može? Ako ne znam, naučiću za tri dana.“ Ništa mu nije bilo teško, niti ga je bilo stid. Uvek je davao sve od sebe.

Živeo je momački, neobavezno. Mislio je da se nikad neće oženiti. U Umagu je, usred zime, na ekskurziji skočio obučen u vodu zbog opklade. Novac je potrošio u kafani – „svima piće“.

Iznenadni životni obrt
Kada je napunio trideset, život mu se promenio. Ne zbog godina, o tome nije razmišljao, nego zato što je u njegov život ušetala lepotica Mladenka iz Valjeva. Život piše najbolje romane. Ponekad ima brze i iznenadne obrte. Sve može da u trenutku da preokrene.

- Te ‘94 godine jedan moj daljni rođak pravio je ispraćaj i pozvao me je da aščijašim. Tog dana smo dizali ploču na kući i nije mi se išlo, ali hteo sam da pomognem i, onako neobrijan, otišao. Odmah mi je upala u oči lepa plavuša, gracioznog hoda, izduženog vrata, damskog držanja i stava. Smišljao sam kako da je upoznam. Otišao sam i ponudio piće njoj i prijateljici. Ispostavilo se da je profesorica, da radi u Poljoprivrednoj školi. Tog 17. septembra, dala mi je broj telefona koji nisam zapisao. „Ako ga zapamtim, to nešto znači, mislio sam i rekao joj.

Mladenka Crnojački: Neko u njenoj situaciji ne bi mogao nikoga da podnese, a ona je uvek bila nasmejana, Foto: Privatna arhiva

Značilo je. Iako je bila oličenje žene kakvu je želeo, nije joj se javio dve nedelje. Sam sebi je smislio izgovor da nema vremena. Kad joj se napokon javio, videli su se i više se nisu razdvajali. Bili su u vezi četiri godine, a onda je ona došla da živi sa njim, u seosku kuću njegovih roditelja. Napravili su „rakiju“. Tako se u Sremu zove žurka kad se neko „uzme“. Živeli su zajedno osam godina pre nego što su se zvanično venčali.

Niko nije znao da se raduje kao ona. Ljudi su to voleli kod nje, a ja najviše. Nju sam najviše voleo. Jedino sam nju voleo

- Nisam odmah hteo da se venčamo. Mislio sam: „Hajde da živimo godinu dana, da vidimo kako će nam ići, lako ćemo se ozvaničiti“. Gledano sa strane, niti je ona trebala meni, niti ja njoj. Ona je za mene bila najlepša i najzgodnija profesorica u Poljoprivrednoj, devet godina starija. A počeli su i sufleri oboma da nam šapuću... Njoj su govorili: „Šta ćeš u Klenak, u selo...“ Ja nisam hteo da dođem u Šabac, moj život je ovde, od bašte do kuće. Verovao sam u nas, a ona je verovala meni.

Nažalost, pet meseci posle njenog dolaska, otkriven joj je kancer. Tada je počela drama koja je trajala 23 godine. Sve vreme braka lavovski su se borili. Za njen život.

Mladenka je ovaj svet napustila pre šest meseci. Kada je, u julu prošle godine otišla u bolnicu,
oboje su znali da se neće vratiti

Nemoguće je prepričati šta su i kako uspeli sve da izdrže. Očigledno je, a i pričali su nam, da je Mladenka bila neverovatna žena sa velikim darom za život. Ostala je vedra i želela što duže da živi. Zbog njega.

- Neko u njenoj situaciji ne bi mogao nikoga da podnese, a ona je uvek bila nasmejana. Kada bih ustao ujutru, prvo bih pogledao da li je skuvala kafu, jer je ustajala prva. Ako nema kafe na stolu, znao sam da nešto nije dobro. Inače bi čekala da se probudim da je popijemo zajedno. Zamislite da je najveća radost u toku dana popiti jutarnju kafu na miru. A šta će biti u podne, u toku dana, uveče? Kada bismo otišli kod prijatelja, dešavalo se da se vratimo kada dobije iznenadne bolove. Pitam se i danas kako možeš da živiš tako, skoro za sve uskraćen, a da budeš srećan?

Rano je shvatio koliko je važno zdravlje. U bolnici je bio kao kod kuće, ona je bila srećna kad je poseti. Pre pet godina je za 14 meseci 13 puta bila u bolnici. Pa, da je samo to...

Foto: Privatna arhiva

Nikada nisu mogli nigde da odu, da otputuju na more, planinu, bilo gde. Uvek je pošast bolest visila nad njihovim glavama. Nije bilo opuštanja. Pravili su život od sitnica. Ona se kao dete radovala kad on umesi njen omiljeni kolač, ili kad skuva sremačku, kao dukat žutu, supu. Pravio je štosove ni od čega, izmišljao koještarije, samo da nju oraspoloži.

- Obožavala je kobasice. „Kako si ovako napravio? Niko to ne može kao ti“, govorila je. Okupili bismo njeno društvo iz škole, napravili žurku za čas, smehotres. Drugačije nije moglo nego da se uhvatimo za najmanju sitnicu i napravimo događaj od toga. Niko nije znao da se raduje kao ona. Ljudi su to voleli kod nje, a ja najviše. Nju sam najviše voleo. Jedino sam nju voleo.

Pauza.

Ljubavi nema bez žrtve.
E, to je suština. Ona mora da se neguje, da se gradi, gaji i stalno da se daje. Mnogi su imali mnogo više od nas, pre svega mislim na zdravlje, ali nisu ljubav sačuvali

Mladenka je ovaj svet napustila pre šest meseci. Kada je, u julu prošle godine otišla u bolnicu, oboje su znali da se neće vratiti. Nije više bilo resursa.

- Nisam verovao da će biti ovako teško. Sve dok se radi i dok neko dođe nekako prođe vreme, ali kad dođe veče... Nema onih naših rituala i radosti.... Koliko god da je naša borba bila teška, (nekada smo po dva puta noću išli u Hitnu), imala je smisla. Nikada nisam smatrao sebe žrtvom.

- Ljubavi nema bez žrtve.

- E, to je suština. Ona mora da se neguje, da se gradi, gaji i stalno da se daje. Mnogi su imali mnogo više od nas, pre svega mislim na zdravlje, ali nisu ljubav sačuvali.

„Evo, vidite ovaj pogled“, pokazuje nam fotografiju. „Za taj pogled se vredelo boriti“. Pa sledeću: Ovo je bilo u tržnici, dok smo se zabavljali, ja sam prodavao bostan, a ona je došla iz škole da me vidi.“

„Nikola Crnojački iz Klenka je jedinstvena ličnost. Redak spoj konzervativizma i savremenosti. On ume oseti ko mu je dobronameran i da se prema njemu otvori. A uvek ima dobrih ljudi, koji znaju da cene njegovu dobrotu, širinu i nesebičnost.“
(Šabački prijatelji)

- Kada bih napisao roman, zvao bi se „Ljubav bez života“. Kakav smo mi život imali... Nikakav. A imali smo ljubav. Kakva apsurdna situacija.

Poslednjih osam godina nigde nije išla, osim u bolnicu. On je proučavao anatomiju da bi mogao da joj pomogne u kritičnim situacijama. Negovao je. Ipak, sve ima svoj danak. Roditelji su mu umrli jedno za drugim, „majci se nije živelo posle očeve smrti, otišla je godinu dana posle njega“, stalni stresovi.

Dva puta je i sam bio životno ugrožen.

Gledali smo snimak na kome se Mladenka obraća domaćim životinjma sa toliko ljubavi koliko nema neko prema svom najrođenijem. A u pozadini, pesma na radiju: „Žute dunje...“

- Ove godine smo hteli da pravimo srebrnu svadbu, da okupimo društvo i izađemo u restoran. Nije se dalo. „Ovo je kad smo proslavljali 20 godina“, pokazuje fotografiju i kaže: „Sudbina. Ni njoj ni meni se te večeri nije išlo na ispraćaj, a oboje smo došli i desilo se. Bilo je neizbežno.“

Gledamo fotografije i mislimo: Ima ljubavi koje, uprkos svim izazovima, opstaju. I iznova zaključujemo: Ljubav je jača od smrti.