Sve smo mi pomalo Tiki

U Velikoj sali Kulturnog centra Šabac, protekle srede, predstavljena je druga knjiga Olivere Šutulić iz Valjeva. U prvoj, „Volimo se mi“, svoje mesto našla je priča „Drage moje, bežite od njih“. Osam godina kasnije, napisana je kao monodrama i obajvljena pod naslovom „Pričala mi Tiki“, koja je do sada promovisana u Beogradu, Valjevu, Ubu, Lazarevcu.

Posle izazovnog životnog iskustva, Olivera je počela da piše. Poznato je da je pisanje terapija, a najvažnija priča koju bi trebalo da napišemo je naša.

Foto: Privatna arhiva

Vaša je knjiga je autobiografska?
- Uglavnom. Razgovor sa Tiki je razgovor sa samom sobom, na neki način. Pre dvadeset godina operisala sam tumor na mozgu, što je bio veliki životni izazov sam po sebi. Dva meseca je prošlo dok nije otkriven, ali me je Bog pogledao i za deset dana je sve bilo završeno. Imala sam sreću u nesreći da me operiše izvnredan lekar, dr Miloje Joksimović, i da se vratim zdrava kući. Tada sam imala 43 godine. Sin Bojan bio je sedmi razred osnovne škole, a ćerka Marijana išla je u srednju školu. Porodica mi je bila uporište, kao i moji i roditelji moga supruga. Međutim, mnogi su me iznenadili.

Imala sam sreću i zahvalna sam Bogu i životu. Ljudi koji hule, neka su živi i zdravi, ja sam morala da napišem svoju priču

U kriznim situacijama svako ima priliku da sagleda ko su mu stvarni prijatelji. Bili ste neprijatno iznenađeni?
- Da. Savršeno se iskristalisalo ko je kakav čovek. Sa nekim ljudima sam smanjila, a sa drugima prekinula kontakt. Tada sam videla sve, nešto se u meni prelomilo, počela sam da pišem. Usput sam videla razne nepravde koje žene doživljavaju, što me je dodatno motivisalo. Inače, i danas me iznenadi kada je neko prijatan prema meni. Bilo je i ima i takvih. Zapravo, pričam o svojim očekivanjima. Tamo gde sam očekivala razumevanje dobila sam đon, a tamo gde nisam očekivala, dobrotu. Onda su se pojavili neki novi ljudi.

KNjIGE ZA DECU
Nakon promocije knjige“ Volimo se mi“, Olivera je dobila unuka Aljošu, koji je inspirisao da napiše knjigu za decu „Aki i drugari“, a koja je predstavljena na Sajmu knjiga 2019. Sledeća je bila „Aljošini snovi“, bajke za decu, a sada planira da objavi knjigu koju dugo ima u rukopisu, „Aljošinu riznicu“ i nadam se da će biti predstavljena na Sajmu ove godine.

Zbog čega su Vašu bolest doživeli kao pretnju?
- Ne znam, nikada nisam dobila odgovor na to pitanje. Za mene reč mržnja nije postojala, ali sam je doživela na svojoj koži. Da mi je neko rekao šta će me snaći, ne bih verovala. Ali, nikada se nisam opraštala od života. Plivali smo sami, ali zajedno, moja porodica i ja, kao tim. Dve godine kasnije sazidali smo kuću, deca su krenula na studije stomatologije i sve je došlo na svoje mesto. Suprug Branko i deca su stomatolozi, imamo svoju ordinaciju, ja radim administraciju. Uvek je bilo „lako je njoj“, a meni je trebala samo topla ljudska reč, ništa više.

Volim Šabac i često dolazim kod prijatelja i poslovnih saradnika. Na promociji knjige, osećala sam se kao kod kuće

To iskustvo Vas je promenilo?
- Kako da ne. Mislim da sam malo mudrija. Postoje oko mene ljudi koji me vrlo brzo podsete da čovek ne može od sebe da pobegne. Postoji neko ko vas voli, ili vas ne voli, manje ili više. Roditelji moga supruga i moji roditelji su ljudi koji su negovali porodične vrednosti, što se jasno videlo posle moje operacije. Niko nije ni pomislio ništa ružno, a kamoli izgovorio. Vratila sam se u ušuškan prostor i naučila da je dobro kada čujem sebe da se smejem, da se tada bolje osećam, da ne može svako da me poremeti. Ko to shvati, dobro je, ko ne prepozna i ne prihvati, raziđemo se i ništa se ne izgubi, naprotiv.

Nije lako snaći se u danas u svetu koji sve više liči na trećerazredni teatar?
- Mi smo drugačije i vaspitani, ( ja sam šezdeseto godište), da čovek mora da sasluša drugog čoveka, da su svi ljudi dobri, da nikome ne bi trebalo postavljati suvišna pitanja, govoriti iza leđa loše o drugima... Moj otac je bio profesor, ali mi je deda, koji je bio tkač, kupio prvu knjigu i prvu torbu za školu. I svojoj deci je kupovao knjige, to majka pamti. To su neki drugi ljudi bili, drugo vreme. U ovim godinama ostajem nema, jer ne umem da se uklopim u današnje takozvane vrednosti, zatečena sam. Imam mir i posmatram, ali zaista ne znam šta bih rekla.

POENTA JE U PROMENI
U mojoj priči mnogo žena može da pronađe svoje tragove. Ne mislim na bolest, nego na ličnu krizu kroz koju svaka, bar jednom, prođe. Žene, uglavnom, ćute i trpe i na kraju im se dogodi bolest. Ćutanje dovodi do bolesti. Ništa se loše ne dešava od lepog života. Ali, važno je izvući pouku i postati mudriji. Poenta je u promeni.

Da li vam je laknulo posle pisanja knjige?
- Kako da ne. A tek će mi laknuti kad pronađem glumicu za monodramu i kada je odigra.

Poruka za naše čitaoce?
- Moja poruka namenjena je, pre svega, vašim čitateljkama, zato što smo sve mi ponekad Tiki. Treba biti i ćerka i majka i supruga, decu vaspitati, poslovno se ostvariti, ali sebe nikada ne izgubiti. Kada je žena važna sebi, važna je i drugima.