Tri generacije Puzića verne stolarskom zanatu

Tri generacije porodice Puzić iz Bogatića bave se stolarskim zanatom. Šezdesetih godina prošlog veka, najstariji, Stanimir otkrio je svoju ljubav prema tom poslu. Uz oca, Borivoj, poznatiji kao Bora, zavoleo je rad sa drvetom, pa tu ljubav preneo sinu Nikoli. Nekada, u ovoj opštini, bilo je mnogo majstora, danas, kaže Bora, niko ne dolazi da ga pita da nauči zanat. Srećom, ljubav i porodična tradicija vežu, te nema bojazni da će tako i da se nastavi.

Tradicija i potražnja
-Otac Stanimir, Staća, bio je čuveni stolar, znala ga je cela Mačva i šire. Samouk je, kao dete se igrao, deljao drvo, malo po malo, nije bilo nekih mašina u to vreme. Radili su svi kod jednog Kovića, pravili su parkete, nameštaj, pa se tu malo usavršio. Onda je kupio mašinu, abrihter i s tim počeo, ali mnogo toga se ručno radilo. Kad sam došao iz vojske, pomagao sam mu, ipak je drugačije kad su dva čoveka. Kupili smo fabričke mašine, savremenije i počeo sam da radim više kuhinja, modernije- priča Bora.

Foto: "Glas Podrinja"

Tada, kaže, uglavnom se sve radilo od drveta, nije bio zastupljen aluminijum i plastika.
-Bilo je mnogo posla i majstora, samo u Bogatiću pamtim sedam- osam stolara, u svakom selu bar jedan. Sad, u našoj opštini, imam 51 godinu, nijednog ne znam, ali je mnogo firmi koje se bave proizvodnjom plastične i alu stolarije. Preplavljeno je tržište, tu nam je blizu Bosna, ljudi idu, kupuju jeftino tursku plastiku. Izgubili su poverenje, zato što se pre radilo od lošeg materijala, ali ima novih glodala za obradu drveta, što garantuje dobro uklapanje, dihtovanje. Polako, stidljivo se vraća, sad se radi od lameliranog troslojnog drveta, više termički obrađenog, nema pucanja. Najzdravije je puno drvo, plastika nije dobra, šuplja je i nezdrava- ističe on.

Da bi opstali, prilagođavaju se potražnji, ali gledaju da zadrže svoj pečat.
-Ne držimo se samo jednog proizvoda, jer je nezahvalno, radimo kuhinje, komadni nameštaj od punog drveta i veštačkih materijala. Najviše volim, a to mi je ujedno i najveći izazov, rad sa drvetom. Mnogo je duži proces obraditi drvo, treba predvideti kako godovi vuku, proceniti iskorišćenje materijala, napraviti žljebove, uklapanje. Na kraju, završna obrada traje duže nego preraditi materijal za prozor. Najviše radimo sobna vrata u modernijem stilu, farbana, bela, poliuretan, mada fino ide drvena stolarija, prozori i vrata. Radimo i oblaganje stepeništa drvetom, kuhinje, komadni nameštaj. Pratimo i potražnju sa plastikom, PVC stolarijom. Kad krenete da popravite stolariju spolja, onda imate 90 posto šanse da ćete raditi unutar kuće, kuhinje od medijapana, drveta i plakare- navodi Bora.

Bezbednost i stalno učenje
Budući da za sebe kaže da je izvođač radova, voli da dobije gotov projekat arhitekte, jer su tada želje klijenta stručno definisane. Izazov je uvek i raditi nešto što zahteva naporniji rad, a posebno je zadovoljstvo kad se sve uspešno završi.

-Mi stolari možemo raditi sa plastikom i aluminijumom, oni nemaju šanse da rade ovo što mi radimo sa drvetom. Mnogo treba iskustva, i dan danas uvek nešto novo i pogrešim i naučim radeći sa drvetom. Treba znati proceniti šta od kojeg dela drveta za šta može da se upotrebi, ima tu posebna tehnologija. Plastika i aluminijum se rade po šablonu, dok je sa drvetom dosta komplikovanije, rizičan je posao, a i skup. Mašine rade na veliki broj obrtaja, uvek je testera blizu prstiju i treba biti na oprezu. Sa novom tehnologijom obrade drveta mnogo je bolje, jer pre 20 godina nije bilo glodala za obradu kao danas. Rizik uvek postoji na bilo kojoj mašini da se radi. Treba znati pristupiti svesno, skoncentrisano. Vremenom, sve to dođe na svoje mesto. Ne sme se žuriti, ništa na brzinu, moraš voditi računa prvo o sebi, pa tek onda o svemu ostalom. Ako se nešto samo pomeri, tamo neka puca, krši, samo se skloni. Sve se može kupiti, zdravlje teško- naglašava.

Foto: "Glas Podrinja"

Boje su danas na vodenoj bazi, mnogo kvalitetnije i zdravije za rad, lepše i sa dužom garancijom. Problem je u poslednje vreme naći dobar materijal za stolariju.

-Ranije smo uvozili iz Bosne, sada je slab kvalitet, a i drvo je poskupelo. Ima u Slepčeviću jedno stovarište, ali i tamo sve teže nalazimo stolarsku dasku. Snabdevamo se gde se snađemo. Još uvek ljudi imaju hrastove šume, pa seku, osuši se prirodno, prodaju tako. Nije jeftin proizvod od drveta, ali ne možemo puno podići cenu usluge, jer će onda teško da se odluče za nas. Ljudi gledaju nestručno, misle da je PVC stolarija odlična, ali sam sastav plastike nije zdrav. Cena drveta je tu negde između plastike i aluminijuma- podvlači on.

Vredne ruke prenose ljubav prema poslu
U poslednje vreme omladina ne bira bilo koji zanat, pa nedostaje zanatlija i kod nas i u svetu. Svi idu na fakultete, pa neretko po završetku ne rade u svojoj branši. Da kod njega niko nije došao da pita da uči zanat, potvrđuje i Bora. Sin, međutim, svojevoljno pokazuje interesovanje da nastavi očevim i dedinim stopama.

-Krenuo sam u početku da pomognem, da dodam, pridržim nešto, vremenom, malo po malo, pa sve više i više. Pre pet godina, kad sam završio školu, ozbiljnije sam se tome posvetio i sad radim svakodnevno. Želeo sam da nastavim porodični posao. Mlađe generacije nisu toliko zainteresovane, ne znam nikog da se bavi bilo kojim zanatom, jure po nekim firmama da se zaposle- priznaje Nikola, ističući da nije teško raditi, pogotovo kad imaju podršku jedan drugog.

-Najlepši je osećaj kad se sve završi i ceo proizvod bude gotov, onda bude lepo. Najviše volim da radim od iverice, zanimljivo mi je da sklapam sam. Interesantno mi je drvo, ali sam još mlad, treba još mnogo godina to da naučim i usavršim veštinu- dodaje on.

Rade uglavnom po preporuci, jer se dobar glas daleko čuje. Cela njihova kuća brižljivo je opremljena zahvaljujući vrednim rukama domaćina, tako da mušterije i na licu mesta mogu da se uvere u kvalitet rada. Najviše ih angažuju u Bogatiću, a često dobijaju i porudžbine iz Beograda. Bora veruje da će doći vreme kada će ovaj zanat biti cenjen, a posao u koji su mnogo uložili još više vrednovan na tržištu.